Ekstrovertni mrgud: Diži ruke sa mog volana

Želim da se dotaknem jedne teme koja je meni veoma bliska, a to je mentalno zdravlje. Kao što sam spominjao već otprilike negde od 12-13. godine se borim sa hroničnom depresijom.

Dijagnoza mi je postavljena kada sam imao 29-30.

Zašto je trajalo toliko? Zato što eto – Srbija. Ovde je to sramota.

Moj odgovor na to je: Jebite se svi odreda!!! Da, sa tri uzvičnika.

Zemlja u kojoj je sramota obratiti se psihologu ili psihijatru radi malo mentalne higijene osuđena je da njome upravljaju kompleksaši i sociopate.

Prošao sam pakao sve dok nisam počeo adekvatnu terapiju. Pomoć mi je trebala još u osnovnoj školi, ali niko u mojoj okolini nije primetio ništa ili nije želeo da primeti. Bavili su se “vaspitanjem”, disciplinom i “lenjosti”, dok sam ja smišljao kako da pobegnem. Ponekad sam sanjao da pobegnem od porodice, a ponekad uopšte od života. Ali, takve misli su zabranjene u našem društvu. Ako ih i imaš ne smeš da ih izgovoriš.

Ipak, o sjebanom konceptu porodičnih vrednosti i zataškavanju mentalnih oboljenja u Srbiji ću neki drugi put. Sada nemam hrabrosti. Jebiga.

Danas bih radije da malo načnem ove raznorazne vračeve, čumake, lajfkočeve, gurue, duhovnike i turbo monahe.

(Heheheh zamislio sam kolac na koji ih nižem sve do jednog. E to bi bio lajf koc – volim kad sam sebe nasmejem)

(Ko ne zna, Čumak je bio neki ruski bioenergetičar ili šta god iz 80-ih. Njegova slika se slala uz novine, pa su je žene stavljale preko bokala sa vodom za zdravlje porodice.)

Na sve ove prizivače kiše i prodavce magle imam ozbiljan pik. Znam da ne deluje tako, ali šteta koju oni mogu da nanesu je ogromna.

Video sam kako ljudi odbijaju da traže ili prihvate pomoć zato što im je neko od ovih balvana rekao tako.

Poznavao sam neke ljude kojih više nema i nikakvo pozitivno razmišljanje ih neće vratiti.

Pa da krenem prvo od sopstvenog dvorišta. Kroz školovanje sam sretao raznorazne monahe, duhovnike, ispovednike i starce i shvatio sam jednu stvar: nemaju pojma o čemu pričaju. Ruku na srce upoznao sam i nekoliko njih koje je njihova pronicljivost, obrazovanje, mudrost i duhovno smirenje pretvorilo u izuzetne savetnike, vodiče, duhovnike, čak usudio bih se reći i terapeute. Ipak, ovih pravih duhovnika nema previše.

Mnogo su češči ovi što veruju da su zajedno sa mantijom dobili i svu pamet sveta. To je čista zloupotreba duhovnog autoriteta. Umesto da pomognu ljudima oni im prosipaju fraze i zapravo jedino žele da nahrane svoj ego. Oni nemaju ljubavi u sebi već samo glad. Česti su i oni monasi koji su u manastiru od svoje 18-te godine, a savetuju ljude koji žive u svetu.

Ti si, brate, otišao u manastir da pobegneš od sveta, ne živiš u njemu, ne znaš kako je. Zašto si toliko gord i odakle ti ideja da si ti prava osoba da savetuje ljude kako da bolje žive?

Znam za jedan slučaj gde je neki mudri monah savetovao nekog mladića, koji nikada nije postio u životu, da ceo uskršnji post posti na vodi, uključujući subotu i nedelju, kao i praznike, što je inače i zabranjeno. Dečko je odbio da posluša svoju okolinu, čak i druge sveštenike, koji su mu govorili da takav post nije dobar za njega. Naravno, njegov duhovnik ga je pripremio već za “iskušenje” i podučio kako da se odupre tome.

Momak nije doživeo praznik vaskrsa. Praktično nije imao imunitet. Njegov duhovnik nije odgovarao pred zakonom, ne znam da li je odgovarao pred svojim episkopom. Ja lično smatram da je trebalo da završi u zatvoru.

Slične metode nametanja autoriteta koriste i svi ovi ostali vračevi, lifecoache-evi, motivacioni govornici, astrolozi, iscelitelji i ostali prevaranti.

Oni se koriste istim metodama kao i vođe kulta.

Poslušajte malo bolje šta svi oni govore. Pogledajte sa koliko truda pokušavaju da vam nešto prodaju. Obratite pažnju na to da većina njih živi drastično bolje od svojih pratilaca.

Uvek počinju time što vam kažu kako i vi možete da postignete njihov uspeh samo ako pratite šta vam govore. Vrsta uspeha ovde varira, od finansijskog do poboljšanja života, ali poruka je vrlo jasna.

Odmah da vam kažem, ne možete. Ne kažem da je taj uspeh vama nedostižan, već da ga nećete postići tom metodom. Svaki od tih programa ima elemente piramidalne prevare. Vi ćete da plaćate seminare i obuke, pa ćete dalje da kao obučavate ljude.

Isti princip kao da prodaješ Kirbi usisivače.

Sledeći potez koji obavezno povlače svi kult lideri je da vas upozore, odnosno princip podeli pa vladaj.

Upozoriće vas na sve neverne tome koji sumnjaju u vaš novi životni obrt. Daće vam hiljadu metoda i načina kako da se odbranite, čak i da ih privolite i preobratite.

To je već oprobana i testirana metoda koju primenjuju sve sekte, političke partije, korporacije i sve grupacije kojima je važno da misliš kako ti se kaže.

Ovo metodom se sklanjaju svi stubovi podrške i stavlja se umesto njih vodja ili grupa kao jedini autoritet.

Uvek su tu priče o eliminaciji onih koji ne veruju, o tome kako treba da se očistite negativnih emocija i misli.

Matematika je tu jednostavna, ako nemaš negativne misli, nećeš nikada shvatiti kolikom te budalom pravi. Ako nemaš negativne misli, nećeš imati ni negativne misli o vođi ili grupi.

Ljudi oko vas koji pokušavaju da vam skrenu pažnju na to odjednom postaju negativni ljudi koje treba eliminisati.

Postoji jedna začkoljica tu, a to je da ljudima stvarno bude bolje, bar neko vreme. Uvek je tu neka zajednica istomišljenika koja vas podržava, osećate da sve možete.

I sve ide fenomenalno.

Puni ste samopouzdanja. Znate svoj put. Imate ljude oko sebe. Stvarno je sve dobro.

Ali, mentalni poremećaji, kao recimo depresija i anksioznost samo čekaju iza ugla. Prvi problem je upravo to što vas je neko ubedio da ne smete da imate negativne emocije i negativne misli.

Svi smo mi ljudi. Normalno je biti tužan, besan, iznerviran. Čovek mora biti sposoban da te emocije kontroliše i da upravlja njima, kao i svim drugim. Ukoliko ih izbegavate i smatrate ih zabranjenima, prvom prilikom one pobeđuju.

Tada čovek, pored besa ili tuge, oseća i krivicu što uopšte ima te emocije. Ne zna da kako da se nosi sa teškim situacijama u životu.

Da se doda so na ranu, sada svi njegovi prijatelji iz kulta gledaju na njega kao na nekoga ko je prekršio tabu. Kao na jednog od njih, od tih negativnih ljudi.

(terminologija može biti drugačija, ali je uvek “mi protiv njih” sistem)

Nema više podršku ljudi koji su mu bili prijatelji pre svega ovoga, a oni koje je smatrao svojom grupom za podršku su ga prezreli.

Tada slede najcrnji trenutci duše. Čovek sebe uspešno laže da je dobio bitku sa mentalnom bolešću i odjednom je ta bolest pobedila. Tada se ostaje bez ičega.

Ljudi koji u ovim trenucima ne potraže profesionalnu pomoć, uglavnom ne budu bolje.

I ne verujte svim onima koji vam govore da je eto to samo stvar dosade. Ako radiš više nećeš misliti o tome. Ili još gore:

“Videćeš ti kada budeš imao decu! Nećeš imati vremena da budeš depresivan!”

Kakav idiotluk od rečenice! I šta se desi kada im naravno ne bude bolje kad dobiju decu? Umesto da potraže pomoć krenu da krive decu za sva sranja u svojim životima.

Treba samo da popričas sa nekim, eto pričaj sa roditeljima, prijateljima. Aj da se razumemo, koliko god da te ti ljudi vole, ne mogu da ti pomognu. Pre svega zato što oni ne žele tvoje probleme i onda će ti samo servirati iste fraze

“Eto moraš samo da izguraš, nemoj da se nerviraš, ne daj da te to pogodi, moraš da gledaš to sa pozitivne strane. “

U istoriji nerviranja i smirivanja, dobrog i lošeg raspoloženja niko nikada nije prestao da se nervira zato što su mu ljudi rekli da prestane da se nervira ili da se oseća loše.

Da, ljubav i podrška porodice i prijatelja je velika pomoć, ali potrebno je nešto drugo.

Ono što je potrebno jeste da razgovarate sa osobom koja je objektivna kada je vaš život u pitanju i koja je obučena da sagleda vaš problem i predloži metode lečenja.

Ponekad je to psihoterapeut, ponekad je to psihijatar. Pomoć je dostupna.

Verujte mi kada vam kažem da za sve što mislite da će vam rešiti problem u glavi neće doneti satisfakciju koju očekujete. Da li je to novac, seks, bračna veza, deca, nebitno je. Neće vam doneti katarzu koju očekujete i opšti životni boljitak.

Sreća se ne stvara magijom, jebiga, mora da je zaradiš.

Ipak, ta sreća, satisfakcija i mir u glavi su dostižni.

Niste sami, pomoć je dostupna, čak i u Srbiji. Svakim danom sve više su dostupni terapeuti i psihijatri koji razumeju problematiku i žele da pomognu. Ima ih čak i u državnim ustanovama.

Pokreću se organizacije koje nude prvu pomoć i savetovanje ljudima kojima je to potrebno.

Dok god ste živi možete naći pomoć i preokrenuti situaciju.

Nemojte da odustajete.

Ako odustanete i pomislite da će svi problemi nestati ako vas nema više, znajte da to nije tačno.

Problemi ostaju, samo vas više nema.