Kontrola! Ruke u vis!

Opet je zazvonio budilnik, treći put za redom ovog jutra. Uz tešku muku se budim i otresam san sa ramena. Ponedeljak. Uvek mi je ponedeljkom teška glava, a danas, ne znam zašto, teza nego obično.  Imam neki predosećaj da nije baš najpametnije ustajati iz kreveta danas. Sve su šanse da će nešto da krene po zlu.

Moje najgore sumnje odmah su počele da se ostvaruju. Ulazim u kupatilo, puštam vodu i umesto vrele dočekuje me led ledena. Opet je crk’o bojler. Na brzinu se sapiram hladnom vodom, šta da radim nemam izbora. Sreća pa je napolju vec 50 stepeni iako je tek pola sedam sobajle.

Napuštam stan u velikoj žurbi jer je moje  dugo buđenje rezultiralo rastućom šansom da zakasnim na posao.  Prethodne nedelje sam već kasnio nekoliko puta tako da mi danas ta opcija ne zvuči baš sjajno. Dotrčavam sav zadihan na stanicu, jedva uspevam da utrčim u autobus trenutak pre nego što su se vrata zatvorila.  Prinosim Bus Plus karticu aparatu i hladan znoj me obliva kada se na ekranu istog pojavljuje natpis koji mi govori da nemam para da se vozim ovim autobusom.

Od muke se jako udaram po čelu. Preračunao sam se i nisam dopunio svoju Bus Plus karticu. Dvoumim se šta sada da uradim.  Ako izađem  na sledećoj stanici da uplatim dopunu sigurno ću zakasniti na posao, a ako i danas zakasnim sigurno će da mi odbiju od plate.  Odlučio sam! Sešću na sedište i praviću se lud. Možda i ne uleti kontrola, retko ih ima na ovoj relaciji.

Zaboravio sam na loš predosećaj. Trebalo je da pretpostavim. .

Autobus je zastao na stanici. Odahnuo sam, nema kontrolora ni ovde. Čekao sam da autobus zatvori vrata i krene dalje, ali on nikako da nastavi. Odjenom mi se deset sekundi čini kao večnost. Umesto zvuka motora odjednom začuo sam bat vojnih čizama i video dobro poznate uniforme kontrole. Bili su naoružani, kao i obično, automatskim puškama i izgledali su apsolutno zastrašujuće.  Bili su to nemilosrdni ljudi koji su godine provodili obučavajući se za tačno ovaj posao.  Svi su nosili maske.  Utrčali su u autobus u postavili se prema proceduri, uperivši cevi  svog oružija ka nama. Bio sam preplašen.

Nakon što su se postavili, u autobus je ušao i jedan stariji kontrolor, nije nosio masku i kretao se sa očiglednim autoritetom među ostalima.  Zastao je negde oko sredine autobusa i zapovedničkim tonom se obratio putnicima

” Izvinjavamo se zbog smetnje. Kao što možete da pretpostavite, ovo je  kontrola karata. Molio bih samo da kontorloru koji priđe date svoju karticu na pregled. Ukoliko je sve u redu, nastavićete sa svojim putovanjem, a ukoliko postoji problem, napusticete vozilo i odgovarati prema zakonu koji je propisan u Betonpolisu za dati slučaj. Hvala vam na saradnji i nadam se da neće biti nikavih problema”.

Kada je završio svoj govor, klimnuo je glavom i kontrolori sa aparatima za proveru kartica ušli su u autobus.  Kako su se približavali mestu na kom sam ja sedeo, tako je vreme sve više i više usporoavalo. Razmišljao sam o tome da potrčim, da pobegnem, ali sam znao da bi me  upucali još tu na vratima. Imao sam priliku da vidim to nekoliko puta.  Niakada to nije bio lep prizor.  Sedeo sam i čekao.  Kada dođe do mene napraviću se lud i reći da je sigurno neka greška. Ko zna možda mi i uspe.

” Kartu na pregled molim.”

Uredno sam pružio svoju Bus Plus karticu. Kontrolor je prislonio karticu na svoj aparat i zatim mi učtivo odgovorio:

“Nemate dovoljno kredita na kartici, molim vas napustite vozilo” .

Napravio sam svoju zbunjenu facu br. 14 i odgovrio mu:

” Izvinite mora da je neka greška, malo pre je savršeno radilo, uredno sam se otkucao. Molim vas pokušajte ponovo.”

Pogledao me je pogledom koji mi je ledio krv u venama i zatim uputio upitni pogled svome nadređenom, koji mu je uzvratio potvrdnim klimanjem glavom. Prevukao je karticu još jednom preko aparata.

” Žao mi je gospodine nije nikakva greška, molim vas napustite vozilo.”

Polako me je hvatala panika.

” Molim vas ja stvarno ne mogu sada da izlazim, shvatite, žurim na posao. Ne smem danas da zakasnim, a ako izađem sigurno ću zakasniti. Molim vas pustite me sada. Javiću se kasnije u centralu da platim kaznu.”

Osetio sam hladnu cev na svom potiljku i začuo grub glas:

” Smesta napusti vozilo ološu! U Betonpolisu nema mesta za one koji ne plaćaju kartu!”

Nisam imao izbora morao sam da ustanem i sa podignutim rukama u vis izađem iz autobusa.  Mislim da ću sada definitvno zakasniti na posao, ali nekako mi to nije bila glavna preokupacija.  Više sam se brinuo da ne pravim nagle pokrete da mi ne bi ovaj nervozni gospodin prosuo ovo malo mozga po putu.

Pogledao sam  malo oko sebe i video još dva muškarca koji stoje poslušno uza zid sa moje leve strane. Jedan je imao podliv ispod oka, a drugi je stajao nekako nakrivo kao da ima jake bolove u grudima.

Video sam kako naoružani momci napuštaju autobus i kako isti nastavlja svojom dobro ustaljenom putanjom.

Kontrolori su se postrojili ispred nas a njihov komandir je istupio.

“Slušajte me pažljivo prestupnici! Ovde ste sada  zato što ste prekršili novi zakon Betonpolisa , a to je da nema vožnje autobusom za džabe. Uredba je doneta jutros, a zakon važi i retroaktivno. Zbog prestupa prema ovom zakonu i nepoštovanja koje ste pokazali prema kontrolorima i svojim sugrađanima pokušavši da izvrdate plaćanje karte, a time materijalno oštetili Večnog Upravnika Betonpolisa, sada će vam u skladu sa zakonom i ovlašćenjima koja je meni Večni Upravnik dao, vama biti izrečena presuda. Prema novom pravilniku, koji je usvojen jutros, kazna za ovaj prestup je pogubljenje na licu mesta. Nakon izvršenja kazne moguće je uložiti žalbu na istu u zakonskom roku od osam dana. Dežurni kontrolori će sada pristupiti izvrženju kazne.”

Tri kontrolora su istupila i uperila svoje oružije u nas.

Ne ovo ne može biti kraj, barem ne zbog jedne ovako glupe stvari.  Zar treba da izgubim život zbog neplaćene autobuske karte? Šta je tu je, u takvom svetu živimo. Vožnji bez karte se posvećuje daleko viže pažnje i sredstava nego gladi i nezaposlenosti, kojiima je zabranjeno da zvanično postoje u Betonpolisu. To je tako i ja sada ne mogu ništa više da promenim. Kada kontrolori izreknu presudu nema povlačenja. Moram da prihvatim svoju sudbinu.

Stisni zube i ne okreći se sine jer daleko je sunce. Ali neka, neće oni još dugo ovako jer orlovi rano lete i pojaviće se već neki Valter ili Nikoletina da im kaže istorijsko NE.

Tada se začuo pucanj i poslednja misao koja mi prolazi kroz glavu dok se svetlo polako gasi jeste da se nisam nikome na poslu javio da danas neću doći .