Priča o kraju jednog rata i dve leve čizme

Konačno se i ovaj rat završio. Rade nikada nije verovao da će doživeti još jedan, barem ne još jedan svetski. Nije verovao da će ceo svet moći  još jednom tako da poludi. Ipak, svet je poludeo mnogo gore nego prošlog puta. U prvom velikom ratu se bar znalo ko je sa koje strane, imao si svoje i njihove. Ovog puta na tebe su pucali i tvoji i njihovi i još po neko treći.

Kada je sve počelo želeo je, ali nije mogao. Nije mogao da uzme pušku i krene da brani svoje. Nije znao ko je njegov a ko tuđi, a nekako mu nije prijalo da mu govore komšije da puca na komšije. Želeo je da ovaj rat prpopusti. Propustio ga je, ali ne onako kako je želeo.

Ljudi za koje je do juče verovao da su mu prijatelji sada su provalili na njihovo imanje u vojnim čizmama, sa rakijskim zadahom i krvavim očima. Sa puškama u rukama su postrojili celu njegovu porodicu. Najmlađi sin, još beba je plakao na sav glas, dok je pijani vojnik govorio kako će zaklati srpsko štene ako ga ne ućutkaju. U celoj toj gomili spazio je poznato lice jednog nemačkog oficira. Prepoznao ga je. U prošlom ratu bio je redov, mlad, tek je počeo da se brije. Bio je zarobljen od strane kraljeve vojske. Tada je Radetu bilo žao tog dečaka zahvaćenog u ludilu careva. Donosio mu je hranu i potrudio sam da ga ne streljaju, već da se vrati kući svojoj majci. Oficir, sada već stariji čovek, prepoznao je Radeta. Obrazi su mu se zacrveneli od sramote, ali nije skidao strogi izraz sa lica. Prošaptao je nešto na uvo jednome od vojnika, koji je izdao naređenje da se cela porodica potrpa u kamion. Odvezli su ih prvo sve za Suboticu, a odatle u radne logore. U Subotici mu je prišao isti onaj nemački oficir, odveo ga je u stranu i objasnio mu je da je ovo najviše što je mogao da uradi. Objasnio mu je da će razdvojiti suprugu i njega od dece, ali da ce se potruditi da bar deca ostanu na okupu. Sa suzama u očima izvinjavao se što ne može da učini više. Tada je Rade pomislio da možda još i ima nade za ovaj svet. U narednih nekoliko godina izgubio je tu nadu, tako da je nikada više ne povrati.

U logoru je dočekao kraj i ovog rata. Pobedili su saveznici. U Jugoslaviji su na vlast došli komunisti. Ništa od toga sada nije bitno. Bitno je samo da se vrati kući, da nastavi, ako ikako može, sa svojim životom

Uspeo je da pronađe svoju suprugu. Upravo sada zajedno su išli ka svome domu gde će im se uskoro pridružiti i deca. Uspeo je sve da ih pronađe. Prošlo je sve i svi su preživeli. Vreme je da se ponovo svi vrate kući.
Vraćali su se kući u svoje selo,u svoj dom, na svoju zemlju.

I ta zemlja je ratom i krvlju zarađena. Dobio ju je za zasluge u onom prvom ratu. Bio je mladić i i nije znao za bolje, prijavio se iz Amerike  u dobrovoljce i probio je solunski front. Iz Like je pobegao da ne bi bio regrutovan u austrijsku vojsku, a na kraju je upravo došao u rat koji se nadao da će da izbegne. Bilo je potpuno ludo to što je izveo, ali bio je ponosan na to. Odazvati se na poziv svog naroda onda kada mu je najpotrebniji, bio je to vekovni ideal njegovih pradedova i ponosan je što se tom pozivu odazvao.

Od kralja je dobio zemlju. Dovoljno zemlje da može da prehrani porodicu i da lepo žive svi, da im preda nešto u zaostavštinu. Kada je došao u severnu Bačku ono što je zatekao bilo je jedno ogromno parče stepe, trebalo je sada još jedan rat izvojevati i pretvoriti ovu zemlju u plodnu oranicu, ali i u tome je uspeo. Zemlja je počela da rađa obilato, uživao je u plodovima svoga rada zajedno sa suprugom u svojih šestoro dece.  Taman kada su počeli da žive normalno, bura je nanela još jedan rat i sve je otišlo do vraga.

Bogu hvala sve se završilo. Slutio je da dolaze opet neka čudna vremena, ali bar nema rata. Dok god može da radi i da stvara, moći će da prehrani porodicu, samo da se više ne puca. Sve je lakše kada se ljudi ne ubijaju.

Razmišljajući tako, dok je peške žurio ka svome selu, prošao je pored gazdinstva jedne nemačke porodice. Imali su lepu  kuću i dosta zemlje, uvek su bili pošteni ljudi. Seća se kako su pomagali ljudima, koji su se tek doseljavali, da počnu ovde u njima pomalo nepoznatoj zemlji.

“Sofija”, obratio se svojoj ženi, ” hajde da pogledamo kod Sederovih. Vidiš da je narod poludeo, možda možemo da im štogod pomognemo.”

“Ostavi se Rade toga, sam kažeš da su ljudi poludeli. Šta misliš da će da nam se desi ako nas uhvate da pomažemo Švabama?”

“Sofija, meni su pomogli kada sam došao ovamo prvi put, najmanje što mogu jeste da vidim treba li im štogod.”

Sofija je dobro znala svog supruga, znala je za taj njegov unutrašnji osećaj pravde i poštenja. Znala je jako dobro da tada ne sme da mu protivureči.

Lagano su krenuli uz breg i približili se kući. Odmah je postalo  jasno da je kuća već neko vreme napuštena. Uvek pokošena trava u prednjem dvorištu je već izrasla povelika, a uređena bašta sa cvećem bila je zapuštena več neko vreme. Nigde na prozorima nije bilo stakla, svi do jednog su bili polupani. Na zidu gde je okrunjen kreč  jasno su se videle rupe od metaka, ne tako malo njih.
Ušli su na glavna vrata. U stare dane ne bi ni pomislili na to. Nikada Sederovi nisu bili prema njima neprijatni, niti su im zabranjivali da ulaze na ta vrata, ali prosto to su bila vrata za gospodu. Rade je uvek ulazio sa zadnje strane kuće, na ulaz za poslugu.
Kada su ušli, jasno su mogli da primete da su stanari otišli u žurbi i da su poneli samo ono što su morali i mogli odmah sa sobom. Većina nameštaja je i dalje bila u kući. Pravo čudo je kako, oni što su pucali, nisu odneli sve to, pošto je bilo dosta vredno.

“Rade slušaj me sad. Ja ću ostati ovde, a ti idi do sela i nađi neka kollica ili zaprežna kola, pa da oteramo ovo sve dok neko drugi nije pokupio. Ima ovde vrednih stvari. Možemo to kasnije prodati pa da imamo nešto čime možemo početi ponovo. Hajde šta čekaš, požuri!”

Rade je ljutito pogledao svoju ženu. Verovatno je ona bila u pravu, ali to nije bilo ispravno. Sve ovo nije bilo njihovo. Ovo je ostatak nečije nesreće, zgarište nečijeg života. Ne može se na tome graditi budućnost i sreća.

“Mani me se ženo. Nećemo uzeti ništa. Sve ovo nije naše. Nikada nisam i nikada neću uzimati ono što je tuđe. Sve što imam i što sam stekao, stekao sam ili krvlju ili radom. Svojom krvlju i svojim radom Sofija. “

Pogledao ju je popreko. ” Polazi. Nema ovde ničeg za nas.”

Ovog puta Sofija nije odustala.

“Rade, slušaj me šta ti govorim. Daj da uzmemo šta možemo, kasnije ćemo se sigurno kajati. Neko će drugi odneti i zaradiće, a ti ćeš opet da grcaš dok ne staneš na noge. Ne budi lud! Ja ću da sačekam ovde, a ti idi i doteraj nekakva kola, pa da nosimo sve što se može nositi. Poslušaj me Rade, bar jednom u životu. Misli na decu Rade.”

Rade je stajao naspram nje prav kao stena i odlučan. Nije odustajao od svojih principa i odluka jednom kada ih je doneo. Nikada. Ta rešenost ga je iz Amerike doterala na solunski front i održala živim sve do sada.

Sofija je gledala kako se čelo njenog supruga namračuje i mršti. Glas mu je postao dubok i surov. Kada je progovorio osetila je bes kakav nikada pre niti ikada posle u njemu nije osetila. Uvek je bio miran čovek, retko je kada povisio ton. Ovo jedini put ga se uplašila.

“Luda ženo! Zar nisi videla rupe od metaka na kući?  Zar ti nije jasno da će onaj  ko je pucao na kuću da se vrati po ove stvari? Samim tim što nije nikoga ostavio da čuva stražu znači da se ne plaši da će iko smeti da ovo uzme osim njega! A šta ako pokupimo stvari pre nego što se oni vrate? Šta misliš kuda će da krenu da traže i koliko će im vremena trebati da zakucaju i na naša vrata? Šta ćemo onda? Kažeš da mislim na decu? A  šta misliš ti? Razmišljam li ja o ičemu drugome? A da li ti je na pamet palo šta sa tobom može da se desi ako se ovi što su pucali vrate pre mene?”

Hladan znoj joj je oblio leđa. Bio je u pravu. Ipak, ako bi pokupili nešto sitno, nešto što mogu da ponesu odmah, to im može dosta pomoći.

“Rade, daj da ponesemo bar nešto malo, bar koliko sada možemo, čisto da ne propustimo priliku. Šta god da uzmemo, dobro će nam doći.”

Bilo mu je jasno da je se neće tek tako otarasiti. Pogledao je po sobi u kojoj su stajali i video je par dobrih čizama na stolici. Prišao je zgrabio ih i krenuo ka izlazu.

” Eto uzeo sam nešto. Polazi!”

Sofija nije imala izbora osim da krene za svojim suprugom.

Konačno su stigli i do svoje kuće. Nije bila u idealnom stanju, ali ništa što se nije moglo srediti uz malo truda. Rade je bio toliko srećan što se sve završilo. Kada su ušli u kuću, ostavio je čizme u jednom ćošku i tu su stajale neko vreme. Uskoro im se pridružio i ostatak porodice. Uživali su neko vreme u sreći što se sve dobro završilo. Zaboravio je na par čizama u ćošku. Nakon nekog vremena ugledao ih je kako tamo stoje. Rešio je da ih proba da vidi da li mu odgovaraju. Tek tada je primetio jednu zanimljivost koju do tada nije. Par čizama koju je uzeo iz napuštene nemačke kuće uopšte nije bio par. Iako su veoma sličile jedna drugoj imale su jednu veoma bitnu i uočljivu sličnost.

Bile su to dve leve čizme.

Bio je to prvi i poslednji put da se Rade uhvatio za bilo šta što nije svojim radom i trudom stvorio.