Likovi:

• Gospodin Boža – lokalni bumer sa četiri stana, tri pasoša i jednim razbijenim sećanjem.
  
• Mara iz prizemlja – nekadašnja sekretarka sindikata, danas Youtube ekspertkinja za sve, od vakcina do Trampa.
  
• Narator – jedan od nas, generacija između minulog rada i minulog sistema.
  

---

Znate onu generaciju što danas kukumavči po kafanama kako “mladi ništa ne rade”, “nekad se znao red”, i “kad je Tito bio živ…”?
E, ta generacija. Bumeri. Oni što su imali šansu da svet – ako ne poprave – a ono bar ne sjebu do temelja. Umesto toga: spaljena zemlja, zatrovane reke, partijske knjižice kao ulaznice za život i dijagnoza poznata kao “Balkan u tranziciji”. Evo kako su to izveli – metodično, temeljno, bez trunke griže savesti.

---

1. Tranzicija? Ma kakvi. Ajmo još malo samoupravljanja.

Kad se raspala SFRJ, svet je rekao: “Reforme!”
Naši bumeri rekli: “Radne knjižice i samodoprinos!”

I tako, umesto slobodnog tržišta – dobismo slobodan pad. Dok su normalne zemlje hvatale priključak s kapitalizmom, mi smo slali molbe za kredit PTT-u i pisali referate o “osnivačkom kapitalu građana”.

---

2. Nacionalizam: stara fora, novo pakovanje.

Kao klinci učili “bratstvo i jedinstvo”.
Kao odrasli – “komšija ti krade kiseonik!”

Bumeri su se masovno pretvorili u navijače rata, sedeći ispred TV-a, navijajući za “svoje”, i gutajući svaku parolu koja počinje sa “Naši su prvi počeli, ali…”.

---

3. Ratovi 90-ih: kad ćutanje postane saučesništvo.

Nisu svi pucali. Ali svi su ćutali.

Gospodin Boža je tada govorio:

“Ma ne zanima me politika, samo nek ne diraju moju penziju.”

I dok se istorija punila leševima, Boža je menjao kanale između Dnevnika i Slagalice.

---

4. Divlja privatizacija: kako su raspordali snove.

Mara iz prizemlja zna:

“Sin mi je radio u ‘Jugotekstil’. Sad je tržni centar tu. Napredak, jel’ da?”

Napredak, kažeš? U zemlji gde su fabrike nestajale kao jogurt iz samoposluge, a menadžeri uletali iz kafana u upravne odbore.

---

5. Partokratija: knjižica pre diplome.

Nekad si morao imati znanje.
Danas moraš imati stranačku knjižicu sa sve slikanjem u lokalnom odboru.

Bumeri su ozvaničili sistem “znaš li ti ko je moj stric u opštini?”
Tako smo od funkcionalne nepismenosti došli do funkcionalne vlasti.

---

6. Zatvaranje prema svetu: “Zapad nas mrzi!”

Dok su vikali:

“Nećemo u EU, bre! Soroš! Plaćenici!”
…njihova deca su već studirala u Gracu i Torontu.

Oni su nas hranili teorijama zavere, dok su punili gepeke u Lidlu i vadili vize za EU brže nego PCR rezultat.

---

7. Zatrovano obrazovanje.

Od “Uči sine da ne kopaš kanal” do “Kupi diplomu, i bićeš direktor” – najkraći tranzicioni put.

Profesori su postali partijski činovnici, a diplome – folije za zamotavanje ambicija.

---

8. Ekološka katastrofa? Ko šiša reku.

“Dajte rudnik, dajte zagađenje, dajte pet radnih mesta – makar niko ne doživeo penziju!”

Tako je ekologija postala luksuz. A vazduh?
Ne vidiš prst pred nosom, ali vidiš Rio Tinto pred očima.

---

9. Zgažen preduzetnički duh.

Ako si pokušao nešto sam, odmah si bio:

“Sumnjiv, bre! Odakle ti pare?!”

Dok si ti pokušavao da pokreneš startap, Boža i ekipa su pisali žalbe što su im deca otišla u inostranstvo, jer ovde nema “poštenog” načina da uspeš bez strica u tender-komisiji.

---

10. Kultura svedena na estradu.

“Dajte Cecu, dajte rijalitije, i neka se gasi pozorište.”

Bumeri su od kulturnih centara napravili prostore za promociju biografija lokalnih odbornika, dok umetnost čami u magacinima uz obećanja “sledeće godine će biti sredstava”.

---

11. Zakasnela demokratizacija.

Dok su drugi obarali komunizam, kod nas se menjao naziv partije i ništa više.

“Demokratski socijalizam”, “Tranzicioni patriotizam”, “Konzervativni progres” – zvali su to kako god, samo da ne kažu istinu:
“Samo smo presvukli mantile, ništa više.”

---

12. Nacionalistički lideri su bili njihovi vršnjaci.

Milošević, Tuđman, Izetbegović – svi njihova generacija.
I svi su imali podršku svojih birača, svojih penzionera, svojih večitih partijaca.

Oni su ih izabrali. I time se još diče.

---

13. JNA u rukama bumer generacije.

Vojska koja je mogla sačuvati mir, postala je čekić u rukama frustriranih pukovnika.
Umesto zaštite građana – granate po komšijama.

---

14. Mediji: od informisanja do ispiranja.

Radio, TV, novine – sve u službi jedne istine.
Istine koju su bumeri uredno potpisivali kao glavni i odgovorni.

---

15. Ćutanje kad se lomila istorija.

Kad su padale granate, bumeri su ćutali.
Kad su padale fabrike, bumeri su ćutali.
Kad su padale škole, sudovi, bolnice – bumeri su ćutali.

“Nisam mogao ništa.”
Možda nisi. Ali si mogao da ne ćutiš.

---

Zaključak: Imali su šansu. Prokockali su je.

Imali su fabrike, stanove, sigurnost.
Imali su sve.
I ostavili ništa.

A danas, nas pitaju: “Što bežite?”

Ne bežimo, druže bumeru.
Samo tražimo ono što ste vi odbili da izgradite: dostojanstvo, red, pravdu i malo kiseonika koji ne miriše na olovo.

---

Gospodin Boža na kraju kaže:
“Ma vi mladi sve znate. Samo ste razmaženi.”

Možda.
Ali naš bunt nije razmaženost – već hrabrost da ne budemo vi.