Ne bavim se politikom, imam svoj svet

Živimo u usranom vremenu. Nemam bolji pridev da ga opisem. Bilo je i drugih teških perioda, ali ne znam da li je i jedan imao toliko zajedničkih svojstava sa ovim biološkim produktom faune. 

Sada iz ove perspektive, moram da se zapitam kako smo to završili u govnima do guše, a da nismo ništa uradili po tom pitanju? Ko nas je to uveo u septicku jamu istorije? Ko nam je stavio jaram i uveo nas u smrdljivu močvaru bez imalo otpora?

Pa odgovor je lak. Nije nas niko uveo. Nismo primetili da se kanalizacija izlila svuda oko nas i dok se nivo sumnjive smeše podizao lagano, a mi smo svi gledali u nebo misleći da nam nikada neće doći pod nos. Kome je kad stiglo do nosa je subjektivno u odnosu na visinu. 

Kasno je da se žališ na smrad kad si već pojeo govno. 

Možda je bolje  da ne razmazujem dalje ovu metaforu, već da pojasnim poreklo inspiracije. 

Inspiracija je došla iz besa. Baš čudno za mene, jel da? 

Iznerviralo me je ovo nasumično iskakanje stihijskih mini-pobuna protiv sadašnjeg režima na raznim nivoima vlasti. 

Shvatio sam da ovde nikad neće biti bolje jer smo otupeli od višedecenijskog šamaranja od strane istih prevaranata i njihovih potomaka. U strahu od dignute ruke pobegli smo u apatični sebičluk koji racionalizujemo kroz objašnjenje da je politika prljava i nečista stvar u koju ne želimo da se mešamo. 

Ali svaki pritisak mora da ima neku granicu, zar ne? Gde smo je to kao društvo povukli? Šta je to preko čega ne damo da nam neko zgazi? 

Državni funkcioneri učestvuju u uzgoju i prodaji marihuane? Planira se likvidacija policajaca koji su tu plantažu otkrili, sigurno je to granica? Možda je granica otkriće da nam državni vrh učestvuje u sumnjivim poslovima sa izvozom oružija? Da nije možda neka moralna granica to što lokalni moćnici zlostavljaju i ucenjuju žene da bi im dali posao? Dobro, možda sam tu i previše očekivao. Sigurno je granica društvenog trpljenja to što je pedofil dobio posao u vrtiću zvog partijske pripadnosti? Sasvim sam siguran da su konačna granica masovna ubistva dece i mladih. U redu, ovo poslednje je imalo neku reakciju, ali ne i rezultat. 

Pa dobro ljudi? Jel imamo mi kao društvo, kao narod, kao neki religijski identitet koji se deklariše Hrišćanskim, neku granicu koju ćemo braniti do poslednje kapi znoja i krv? 

Znam da će sad neki patriota spomenuti Kosovo, ali to je daleko kompleksnija priča od ove moje. Ne bavim se geopolitikom dovoljno da bih razumeo sve. Žao mi je ljudi koji stradaju tamo, jer verujem da ih političari obe strane zloupotrebljavaju ne bi li preko njihove golgote izvukli benefit za sebe. Ali, na žalost ni to nije dovojlno. Nismo ustali u njihovu odbranu, osim praznih emocija, profilne na facebooku i tri prsta podignuta kad se slikamo u inostranstvu. Nije izašlo šest  miliona ljudi na ulice i zahtevalo od obe strane da nadju rešenje. Nismo svi zajedno, peške, u miru krenuli i napravili živi zid oko njih. Uradili smo jedno veliko ništa. Vrhunac patriotizma je komentar albanskoj pevačici na twitteru. Bravo!

Ipak nije sve izgubljeno, skupili su se ljudi konačno i telima su branili instituciju od velikog značaja. Da li su je odbranili? Ne, naravno da nisu, ali pokušali su. Pa dobro, reći da su pokušali je možda prejako. Skupilo se njih desetak, dok su ostali ostavljali teške komentare na instagramu i delili story. 

Pitate se koja je to institucija pokrenula sve ove ljude? Veoma važna institucija jednog lokalnog kafića, u kome vec decenijama stanovnici Novog Beograda povremeno piju kafu. Ne želim da umanjim značaj takvog mesta. Uživali smo tamo zaista. Naravno da je problematično da se pod izgovorom čišćenja rečnog korita uklanjaju lokali nepodobnima, dok podobni otvaraju nove. Podobni mogu da zidaju vile u rečnom koritu, puštaju fekalije u pijaću vodu, nepodobni ne smeju ni za život da zarade. Ali, dobro jutro, to je naša svakodnevnica od vajkada. Samo, da li zaista mora da dođe do toga?

Evo zašto je ovo problematično. Zato što smo svi savili kičme toliko da gledamo sebi u guzicu i tešimo se time da se to nekome drugom dešava. Narušavanje životne okoline rudnicima? Pa to je u Boru i tamo negde kod neke Loznice. To je sve tamo negde i to su neka druga deca i to je neka tamo žena, ćerka, sestra. 

Najveći uspeh ovog režima je rečenica koju sam i ja puno puta izgovorio:

“Ja živim u nekom svom balonu, ne bavim se tim stvarima. Imam svoje ljude, i radim svoj posao. Meni je ok. Ne mogu vise da se opterećujem. ”

I tako svako od nas sedi i laže sebe, kako to neće doći do nas. Ovo zlo neće nama pokucati na vrata. Na mom poslu me neće niko ucenjivati da glasam za partiju. Neće u “elitnoj” školi mog deteta da bude nasilja, to su sve odlikaši i nisu deca tamo nekih radnika. Ne može to da se desi mojoj sestri, ženi – nije ona iz neke tamo provincijske porodice. 

I onda kad se bockava realnost u kojoj živimo, približi našem balonu, relativno mali problemi postaju važni. Samo što je tada suviše kasno. 

Nemate prava da se bunite na nepravdu kad vam pokuca na vrata, ako ste ćutali dok je kucala na tuđa. 

Sad ili da trpimo ili da bežimo, ne znam da li kao narod i građani imamo kredibiliteta za više. Možda nije kasno da počnemo da verujemo jedni drugima i da stanemo zajedno i odbranimo šta još ima da se odbrani?

Ne znam jel nam ostalo još išta sem golih života, a i oni ubrzano gube na vrednosti.