Mrgud peticija protiv svakodnevnih gluposti koje moraju da nestanu

Pre nego što postaviš glupo pitanje, ne ovo nije prava peticija, nemaš gde da se potpišeš, samo mi lepo zvuči u naslovu. Ovo je više kao spisak svakodnevnih gluposti, ali mislim da je takva tehnikalija manje bitna. Uostalom nije da postoji kancelarija za svakodnevne ljudske odnose, pa da neko može zapravo da nešto uradi po ovom pitanju.

Sad kad smo otklonili zabunu, da nastavimo dalje.

O čemu se ovde zapravo radi?

Radi se o nizu svakodnevnih glupih rituala, ponašanja, situacija, razamišljanja i razgovora koji moraju pod hitno da prestanu da se upražnjavaju.

Zašto? Zato što uzaludno troše vreme celokupne ljudske rase, kojeg nam izgleda ponestaje, i zato što se svaki dan ja nađem u bar jednoj od ovih glupih situacija vodeći razgovore dok osećam fizički bol odumiranja moždanih ćelija. Na žalost bar 25% nastaje mojom greškom i glupošću. Zato predlažem da ih izbacimo is društvenog koncenzusa i da mene ostavimo na miru.

UČTIVOST

Da se odmah razumemo. Treba biti pristojan i učtiv prema svima. Nepristojnost je odlika infantilnosti, divljaštva, gluposti i zaostalosti. Osnovno pravilo dobrog života je da budeš prijatan prema svima, dok situacija ne zahteva drugačije, a izuzetno malo ih to traži. Budi prijatan prema prodavcima, kasirima, vozačima, konobarima. Treba uvek i apriori biti učtiv prema svakome sa kim imamo slucajne susrete i povrsne odnose. Nisu mi jasni oni koji su neprijatni i nekulturni prema ljudima koji im spremaju ili donose hranu. Količina pljuvačke u obroku je proporcionalno srazmerna tvome ophođenju prema konobarima/kuvarima.

Ono što mene nervira jeste ta uštogljenost i preterana učtivost u realnim, nešto dubljim odnosima. Na primer – kolege na poslu. Ne treba da budete neprijatni jedni prema drugima, ali kolegijalnost i dobri odnosi se grade u neformalnosti i smehu. Sa svakim treba znati granicu, ali međusobne šale i prozivanja su ono što produbljuje odnos među ljudima. Nikada se u životu nisam povezao sa nekim uz učtivu, primerenu i formalnu čašu vode. Ali uz opuštenu šolju kafe dok kukamo na količinu posla, pričamo viceve i anegdote sam uspeo da zadobijem poverenje kolega. Čarli Čaplin je rekao: “Nasmejte ljude i otkriće vam istinu o sebi”.

Takođe me nervira ona lažna učtivost koju smo mnogi poneli iz detinjstva, a naročito mi odrasli u Vojvodini. Ko od nas nije u životu čuo ovu rečenicu: “Kada te tamo ponude nečim uvek kaži ne hvala”. Odeš kao klinac kod drugara kući da se igrate, njegovi ti ponude tortu, sok, šta god a ti ko iz topa: “Ne hvala”. U tom trenutku ubio bi za dva zalogaja te torte, ali moraš da kažeš “Ne hvala”. Ako insistiraju i baš će da se uvreda da nisi slučajno uzeo repete ne znam koliko da te guraju. Nemoj slučajno da pričaju da si bio i jeo tortu alavo, da ne pričaju da u našoj kući torte nema. A kad taj drugar posle dođe kod tebe, spremi se obavezno više. Onda on viče “ne hvala” dok ga tvoji pod prisilom tove kolačima, uz rečenicu “ajde uzmi ovakve još nisi jeo”.

Sve u svemu jedna velika licemerna igra lazne skromnosti za kojom nema nikakve potrebe u ljudskom rodu. Ako te ponudim tortom i ti mi se obratis sa “ne hvala” znaš šta ćeš da dobiješ? Nisam siguran, ali tortu nećeš sigurno. Ukoliko očekuješ dalje nutkanje – zajebi. Tretiraću te kao odraslu ososbu koja zna šta želi ili ne želi. Suprotno takođe važi. Molim te tretiraj me kao odraslu osobu. Što me više nutkaš nečim što ne želim, i tretiraš me kao petogodišnjaka, to ti manje verujem.

GODIŠNJI ODMORI

Niko ne kaže da ne treba da odmaraš niti da ne treba da putuješ. Sve su to divne i preko potrebne stvari. Ono što treba pod hitno da jebeno prestanemo da radimo jeste da trošimo stotine i hiljade evra uzimajući kredite, kartice, plaćanja na odloženo, da bi išli negde daleko i slikali se. Potrošiš pare koje nemaš, da bi išao negde gde niti moraš, niti baš želiš da budeš, gledajući kako da vidiš i uradiš što više stvari da bi izvukao kakvu takvu vrednost iz svega. Napunio si svojih 10 dana sa više aktivnosti nego da si radio. Slikaš se svugde da bi na društvenim mrežama ubedio ljude koje ne voliš kako se suludo zabavljaš i kako je tvoj život prosto sjajan. U suštini potrebni su ti njihovi lajkovi i komentari validacije da bi sam sebe ubedio da nisi ispao glup već da si uložio u iskustvo i obogatio svoj život. Kad se tako fabulozan vratiš kući potreban ti je odmor od odmora.

Znaš šta je pravi odmor? Izležavati se uz omiljenu klopu, čitati glupu i zabavnu knjigu ili gledati takav film, dok te niko ne uznemirava. To se može svugde, istina, lepše je na plaži, ali može se i na kauču. Ne raditi ništa je luksuz. Ako već voliš more, uživaj na plaži, plivaj, izležavaj se. Odmori dušu.

Gledam svaki dan ljude koji godišnjim odmorom pravdaju to što crkavaju celu godinu na poslu. Ne živi se za godišnji jebeni odmor. To je izuetak – bonus. Život se odigrava svaki dan dok ti otplaćuješ proslogodišnje letovanje i zadužuješ se za sledeće. Potrudi se da ti svakodnavnica bude bar malo lepša, bar za onoliko kojiko je do tebe, možda onda i prestaneš da tražiš utehu negde tamo. Veruj mi, kad onda odeš na odmor bićeš bez pritiska da ti bude super-turbo-giga-mega-ekstra zabavno i moćićeš da uživaš u pravim stvarima, kao što je dremka na plaži.

POSAO

Kad smo već u komšiluku da nastavimo. Moramo da promenimo način na koji razmišljamo o poslu i zaposlenju. Stvari su prilično divlje ovde na ničijoj zemlji između socijalističke samouprave i kapitalizma slobodnog tržišta.

Čuo sam negde da je Zastava atomobila zapošljavala preko 200 vodoinstalatera. Nije ni bitno da li je tačna informacija, ali nikoga ne iznenađuje. U davna lepa vremena, na jednu poziciju je primano 10 ljudi od kojih je možda jedan radio kako valja. Naravno svi su dobijali platu na vreme, kao i regres i topli obrok. Na posao se dolazilo, a radilo se posle posla, na njivi ili kao električar, mehaničar, šta god. Nije bitno šta znaš da radiš, šta si završio, posla je moralo da ima. Radnička klasa propasti neće. Stvorili smo horde neupotrebljivih večitih nižih referenata. Jedino što znaju jeste da uzmu člansku kartu i da čekaju da im neki vođa nešto doturi. Izumiruća vrsta koju je satro meteor zvani tržište rada.

Sa druge strane imamo moderne poslodavce. Dobar deo ulaže ogroman trud da ti proda priču zajednice, porodice, ciljeva, da ne nabrajam. Ljudi ostaju i rade prekovremeno iz “solidarnosti” sa kolegama, da bi ostvarili targete, rokove i veoma često umesto para za zo dobiju potapš po ramenu. Postaju primer požrtvovanosti i kulture korporacije.

Prošao sam sve i svašta dok nisam dospeo kod trenutnog poslodavca, pa sad vidim koliko sam energije uzaludno rasipao. (verovali ili ne, pisati jedan blog post godišnje nije baš rentabilno)

Jedna situacija me je naučila mnogo. U nekom prethodnom životu, u jednoj firmi imao sam kolegu koji je bio mlad programer, relativno na početku karijere, ali izuzetno sposoban i talentovan. Svaki projekat predao je pre roka. Održavao je svu relevantnu dokumentaciju i vodio računa da neko drugi može lako da preuzme posao. Svaki zadatak na vreme, bez izostanaka, bez kašnjena. Kada mu se približila godišnja revizija, dobio je sve odlične ocene, ali su mu skrenuli pažnju da se ne uklapa baš u kulturu firme. Kao razlog tome, naveli su da ne ostaje prekovremeno da radi, dok ostale kolege rade u proseku 60 sati nedeljno. Ukoliko želi da napreduje mora da učestvuje aktivnije u životu firme.

Njegov odgovor: “Ne hvala. Ako je to cena napredovanja, onda to nije za mene. Ako svaki zadatak završavam u naznačeno vreme, zašto bih ostatak traćio? Moje vreme van posla je samo moje i nije na prodaju, a tek ga ne dam za džabe. Zašto bih ga trošio na tebe a ne na bebu i suprugu? Ne pada mi na pamet da svoje slobodno vreme doniram tvojoj firmi da bi ti zaradio više.

Ali politika firme je da smo mi ovde porodica i treba da se ispomažemo.

To je lepo, ali moja porodica je kod kuće i njihove potrebe su važnije.”

Ustao je, spakovao se i više ga nikada nisam video u firmi. Samo se prosto više nije vratio. Za dve nedelje je već bio na drugom poslu. Kada prestane potreba za uslugama pojedinca, svaka firma će mu se zahvaliti i ispratiti ga iz zgrade. Zato je lojalnost između poslodavca i zaposlenog mit koji moramo da razbijemo.

Profesionalnost menja lojalnost. Svako mora da bude pre svega profesionalan na svom poslu, ali pofesionalnost se plaća, uvek i u svemu. Ako želiš bezuslovnu lojalnost onda tražiš psa a ne čoveka.

Moramo da shvatimo da niti iko ima obavezu prema nama da nam da posao, niti mi imamo obavezu da trošimo sebe. Vreme jeste novac, ali još nisam nikoga upoznao ko je lovom vratio sat i nadomestio propušteno.

Ako nešto umeš, ako stvaraš neku vrednost svojim radom, ako doprinosiš, opcije su ti uvek otvorene. To važi za radnika u fabrici kao i za inženjera i direktora. Niko više neće da zapošljava da bi zaposlio i niko više neće da radi da bi radio. Radi se za pare, ne za radni staž i penziju. Profesionalnost mora biti standard, a lojalnost može da se pokloni, ne može da se zahteva i uvek je dvosmerna. Lojalnost nije korporativna politika već rezultat vrednovanja ljudi koji vama stvaraju vrednost.

POLITIKA

Politika mora da nestane iz dnevne konverzacije. Ovde sam kriv. Buntovnik u meni ne može da se smiri na očiglednu besmisao, kako naše, tako i svetske političke scene. Na dupe bih progovorio samo da ispizdim i dodam svoje pametovanje u kofu govana rasparave o dnevnoj politici. Svi smo jebeno prepametni u svojim analizama, stavovima i predviđanjima. Neki smo malo više učili istoriju, jezike, putovali, upoznavali ljude pa ponekad i možemo da sa minimumom znanja pogađamo.

Najgori su ovi koji samo čitaju dnevnu štampu, završili jedva školu sa prosekom 2,5 a pričaju o politici kao da svaki dan idu na bifing u Vašington, Moskvu, Berlin i na Obilićev Venac. Kad lupe o nekom Ruskom tajnom oružiju, ili američkim špijunima, tajnim računima, lažnim istorijama i svetskom strahu od svega srpskog, poželim da im naplaćujem porez na razmišljanje. Onda shvatim da češće masturbiraju no što razmišljaju, a takav porez bi baš bio prljav posao.

Baš Mićko Slepac iz Borče zna o TAJNIM SLUŽBAMA I ORUŽIJIMA. Ako on ima saznanja onda ili to nisu tajne ili nisu istina. Poslednji likovi koji su takve tajne iznosili su Asanž i Sonuden. Nešto ih ne vidim da cevče bezbrižno pivo ispred prodavnice ili da se voze 95om.

Ja sam uvek za dobru zabavu, ali budimo realni, većina nas nema pojma o čemu priča. Makar bi valjalo da se ne shvatamo preozbiljno, prestanemo da slušamo budale i prestanemo da verujemo u mitove o voždovima i spasiocima. Ako ste vernik, onda verujete da smo jedinog pravog spasitelja razapeli na krst, možda bi i lažne mogli da počnemo da tretiramo slično?

MUDROST

Za sam kraj, ono što me svaki dan nervira su ove “narodcke” mudrosti koje bi navodno trebalo da čuvaju tajnu uspešnog života. U suštini su fluskule koje znače jako malo, ne pomažu ništa i toliko su opšte da se mogu primeniti na sve, od gradnje mosta do snimanja porno filmova.

Kad treba da počneš: “U sreću se uzda lud, a pametan u svoj trud”.

Ako usereš rabotu: “E pa nema kajgane bez polupanih jaja”.

Kad pokušaš da se iščupaš iz nastalog sranja: “Dala baba dinar da se uhvati u kolo — sad bi dala pet da je puste iz kola”

Ova “narodcka” mudrost nikad ne gubi. Onaj ko je sipa uvek nekako izadje kao popednik sa ni malo odgovornosti.

Za svaku situaciju ima po neka i onda se računa samo kad je upravu, a iz gornjeg primera se vidi da nikad ne greši. Čak i kada u svojoj beskonačnoj irelevantnosti i nelogičnosti, slučajno, pogreši uvek se vraćamo na onu bezvremenu glupost:

“Sve se dešava sa razlogom” uz apendiks: “Nikad ne znaš zašto je ovo dobro”.

U jebem ti sve, kakav vrhunac ljudske inteligencije i pronicljivosti!

Bez zajebancije, šta ovo znači? Koja je poenta ove “mudrosti”? Ne znam koga treba ovo da uteši, kako da pomogne?

Ne nisam glup, jasna mi je ideja iza svega. Ipak, ovo ne može da se koristi da bi ispao mudar i dovitljiv kada neko ima usran dan. Da, verovatno sa malo perspektive možemo naći neko dobro u većini loših situacija. Osim ako ne znaš koji je to konkretan razlog zbog kojeg se sve dešava očekujem da ili budeš ćutljivi zid utehe ili da se nosiš u nepoznatom pravcu. Meni je nepoznat, ti svakako znaš razloge pa su ti verovatno i pravci poznati.

Postoji i gora verzija, ona teološka. “Čudni su putevi gospodnji” i “Sve je to volja gospodnja”. Jebote miš, njima nije dovoljna narodcka mudrost već i boga prizivaju.

Zar stvarno smatrate Boga toliko malim ili toliko zajedljivim, da se bavi našim malim svakodnevnim životima?

Ako ste stvarno toliki vernici objasnite mi kako su bolesti, rat i glad po njegovoj volji? Jel to kažete i ženi i deci koje pijani muž ubi od batina? Ocu kome je sinak moćnog tatice zgazio dete kolima?

Kako vas nije sramota da Bogom pravdate svoju prljavštinu?

Očigledno ne verujemo u istog Boga. Mene učili da je Bog ljubav i da nam je dao slobodu, a samim tim i odgovornost za svoja dela.

Znam da je vama lepo i da se osećate superiorno da sipate mudrosti ljudima u nevolji, ali evo jedne prikladne za vas. Ova je moja i ponosim se njome.

“Ako ne možeš da pomogneš delima, nemoj da sereš. Sranje na ranu nije pomoć već sepsa u najavi.”

Tehnički to su možda dve mudrosti, ali bio sam inspirisan.

ZAKLJUČAK

Ne nije zaključak na listi, mada bi možda trebalo da bude. Nemam pojma. Pravite svoju listu pa dodajte.

U suštini, kada pogledate, sve ovo su izgovori koje ljudi koriste da bi ne jedan ili drugi način izbegli odgovornost ili dobili validnost za svoje postupke i živote. Farse iza kojih se krijemo i stidimo sopstvene ljudskosti.

Nesposobni da tražimo više od života rado ulazimo u šablone i nadamo se da će jednog dana biti bolje.

Možda zvučim previše cinično, ali moramo da prestanemo da se pretvaramo da je sve ok jer inače nikada nećemo napredovati. Moramo da tražimo više od života, da tražimo bolje za sebe, a ne da traćimo vreme na prazne forme dok želju za boljim životom trošimo na pesme u kafani.

Na neki način ceo moj blog je posvećen razobličavanju ovakvih gluposti. Biće ovoga još. Skupilo se

Šta je to što vas lično nervira, što je vama nelogično, za šta bi ste potpisali peticiju da se ukine, a da je društvo to prihvatilo kao normalno i kao status quo? Ostavite komentar.