Ekstrovertni mrgud: Nagla iskrenost je mentalna bolest

U liku ekstrovertnog mrguda poveo sam lični rat protiv gluposti. Iako ratujem protiv gluposti, ne raspravljam se sa glupacima jer to nema poente. Raspravljati sa glupakom je kao da igraš šah sa golubom. Možeš ti biti i velemajstor, ali golub će svakako da poruši figurice, posere se po tabli i šepuri kao da je pobedio.

Ja ne vidim da je golub tu mnogo kriv, golub je ptičurina i ne zna ništa o šahu. Problem su mi oni neželjni potomci vepra i grabulje koji okolo skandiraju: “Al ti ga je šuknuo velemajstore”.

Ali sada ne bih previše o njima, iako je na neki indirektan način svako moje pisanije o ovoj specifičnoj socijalnoj grupaciji.

Postoji jedna specifična grupa intelektualnih gromada kojoj bih sada posvetio pažnju iako u suštini jedino što zaslužuju je šamar.

Grupa o kojoj govorim su oni što za sebe stalno govore kako su “iskreni”.

Svako od vas poznaje bar deset ovih neurotičnih persona koje pate od verbalne promiskuitetnosti koja se zadovoljava potrebom da vam odmah i sve saspu u lice, pod izgovorom da su iskreni.

Što na umu to na drumu kod mene nema neku vrednost, čak srozava personu koja živi pod ovim barjakom negde na nivo razmaženog deteta koje baš neće da kaki u nošu nego iz inata zaserava pločice u kuhinji. Možda je to prvi put  slatko i simpatično, ali posle nekoliko dana žalite za spermatozidima koji su izgubili tu trku i pitate se da li je baš ovaj pobedio jer je pobio druge i živite u strahu da će ovaj mali psihopata da vas zapali na spavanju jer mu niste kupili kinder jaje.

Isto tako i ja gledam u ovaj protraćeni genetski materijal i razmišljam se da li da mu nabijem čarapu u usta. Shvatio sam da bi to bilo suvišno jer bi mu iskrenost izašla na dupe, a to teško da je poboljšanje.

“Brate ja ti kažem odmah ono što mislim.”

Ne “brate”, ti ne misliš. Ne postoji kognitivni proces u tvojoj glavi koji dovodi do verbalne ekspresije istog. Ne postoji tok misli, već samo verbalna manifestacija nasumičnih reči koje tvoj emotivni aparat usađuje u tvoju glavu. A pošto je ta glava prazna, onda nema barijere koja će te misli da zadrži, pa ispadaju kao iz kasice prasice kada je okreneš naopako.

Nije ovim “iskrenima” stalo do drugih ljudi a još manje do iskrenosti. Oni su samo sebična i samoživa stvorenja koja ne mogu da zamisle da se njihova ograničena pažnja posveti drugome. U njihovim mozgićima postoji mesta samo za njih.

Ponekad, samo ponekad treba čovek da uključi mozak pre nego što progovori. Staneš i razmisliš da li ovo treba da se kaže baš sada, baš ovoj osobi?  Kakve će to posledice to imati po njega, po vaše prijateljstvo?

Ako se uvredi onda je to njegov problem? Jel tako? Sad svakako jeste. Nije imao taj problem dok ti nisi otvorio svoja usta da prospeš ono što ti smatraš istinom.

Jer budimo realni, ti ne znaš da li je to zapravo istina, jer nisi imao vremena da razmisliš o tome, već si odmah sve izbacio iz sebe.

I sada se osećaš lepo, zar ne? Puls ti je ubrzan, srce lupa, lice ti se širi u osmeh, serotonin u mozak.

Za tebe je ovo javna mentalna masturbacija. Veruj mi niko ne želi to niti da vidi niti da čuje, ali tebe je baš briga pa svoju mudrost prosipaš po svima.

Svi mi ponekad lažemo da zaštitimo osećanja kako ljudi oko nas, tako i svoja. Meni iskreno nije bitno da li me ljudi vole ili ne, ali mi svakako olakšava život ako barem ne misle da sam seronja.

Prija mi kada me kolege pozovu na pivo posle posla. Najverovatnije je da nikada neću otići. Posle 8 sati posla poslednje žto želim je da se još 2 sata družim sa istim ljudima.

Piće posle posla nije “happy hour”, već neplaćeni prekovremeni rad.

Ali to ne kažeš u lice ljudima, barem ne tako. Zahvališ se na pozivu i smisliš izgovor.

“Moram tetki da odnesem lek” je potpuno prihvatljiv izgovor. Svi znamo da je to laž, ali je  prihvatamo. Ona predstavlja socijalni dogovor u kome niti ja tebi govorim da ne želim da se družim sa tobom, niti ti mene smatraš za seronju. Zahvaljujući tome sutra možemo da se vratimo na posao i da 8 sati budemo super jedan prema drugom. Poslednja stvar koja ti treba jeste da te na poslu svi mrze svaki dan.

Naučili smo iz ove jedne laži mnogo jedno o drugom. Meni je lepo jer se osećam prihvaćeno u zajednici u kojoj radim, a druga osoba zna, da iako sam prijateljski nastrojen na poslu, nisam neko ko želi da se druži van radnog vremena. Ustanovili smo međusobne granice i međusobno poštovanje.

Iako nisam neko ko mnogo mari za socijalne norme, ipak ne mogu da se ponašam neprilagođeno. Koliko god ja to želeo ipak nisam isključen iz svih pojmova društva i socijalnih interakcija. Nisu sve socijalne norme loše. Neke su nastale organski, da bi mogli da funkcionišemo kao društvena bića bez da se spontano poubijamo.

Na Balkanu to još nije zaživelo baš do kraja… ili uopšte.

Zato mu ovi “iskreni” dođu nekako kao gore pomenuti golubovi. Koliko god se ti trudio da održiš civilizovan odnos sa njima, oni će da se poseru po svemu i da se šepure kao da su oni jedino merilo svega.

Ne bavimo se istim sportom očigledno.

Oni sve gledaju iz ugla sopstvene subjektivne istine, koju postavljaju za merilo svima. Svoje “mišljenje” prodaju kao apsolutnu istinu sa kojom mi svi treba nekako da se snađemo i da se nosimo, dok oni odskakutaju negde potpuno rasaterećeni i bezbrižni jer su eto rekli sve što su imali pravo u lice.

Ja bih im ipak ponudio jedan vertikalno suprotan deo tela kome mogu da se obrate, a koji je merodavniji da se bavi time.

I nikada ovi iskreni nisu dobri ljudi. Barem ja u svom ograničenom iskustviu nisam ni jednog ovog umodrumaša upoznao a da je dobar čovek. To je zato što su uvek egocentrični sebičnjaci željni pažnje. Oni vide svet kao nešto što mora da se prilagodi njima, a ne kao nešto gde treba da se živi sa drugim ljudima. Empatija i simpatija su nepoznati pojmovi.

A nedaj ti bože da je neko isto tako “iskren” prema njima.

Ne kažem da je surova iskrenost loša kao takva i da svi treba da lažemo jedni druge da bi se malo bolje osećali, ali sve ima svoje vreme i mesto.

Zato molim te, golube moj lepi, razmisli pre nego što progoviš. Pokušaj bar na sekund da ne sereš po tablli već da malo pomeraš figurice.

I molim te poseti psihologa. Nisi ti iskren, ti si bolestan. Ekstremni egoizam se leči.

A ako i dalje imaš potrebu za iskrenim zadovoljenjem svog ega, uradi to u kupatilu ispred ogledala. Lakše se sredi nered koji ostavljaš za sobom i nećeć sjebati dan svima oko sebe.

Uh, mada moram priznati da i nije tako loše otvoriti ventil povremeno. Evo ja se već osećam bolje.