Znanje i umetnost su osnov ljudske komunikacije

Nedavno sam slušao kako Ilon Mask, na podkastu kod Džo Rogena, objašnjava koliko je zapravo verbalna komunikacija ograničena. Osoba A ima kompleksnu ideju ili misao. Potrebno je da taj kompleksni tok misli kompresuje, pretvori u reči i zatim prebaci na osobe B,C, i D. Osobe B,C i D zatim taj verbalni paket informacija treba da prime, otpakuju i razumeju. Podrazumeva se da se deo informacija gubi prilikom kompresije, deo prilikom transfera i deo prilikom otpakivanja.Ne postoji 1:1 transfer kompleksne ideje ili misaonog toka. Nakon svega toga, celokupna ideja verovatno gubi originalni smisao i sve su šanse da sada svaki od tri primaoca ima svoju verziju te ideje. Ličnom interpretacijom nadomešćujemo izgubljene podatke. Cela situacija postaje još gora kada postoji i jezička barijera koja uvodi još jednu moguću varijaciju u ceo proces.

On ovo govori u kontekstu budućnosti, gde je sasvim moguće da ljudi direktno, iz mozga u mozak, pomoću implanta, prenesu čitave kompleksne ideje i na taj način dostignu potpuno razumevanje.

Naravno ovo je utopijski prikaz svega toga. Ima to verovatno i svoje negativne strane.

Ipak, podstaklo me je na razmišljanje i shvatanje koliko je zapravo naša komunikacija ograničena po prirodi i koliko se toga gubi samo zato što svaki razgovor sam po sebi vodi gubitku informacija.

I dok nam budućnost ne omogući direktan transfer kako bi to mogli sada da  minimalizujemo gubitak informacija u komunikaciji?

Prvo što mi pada na pamet jeste da moramo da poboljšamo alat kojim kompresujemo i raspakujemo informacione pakete koje primamo verbalnim putem. Moramo da povećamo intelektualne kapacitete kako bi mogli da procesuiramo veći broj informacija.

Kako to postići? Magijom, astrolgijom, prizivanjem sećanja na prošle živote, sjedinjavanjem sa majkom zemljom?

Ne, nema magije. To se postiže obrazovanjem, formalnim i neformalnim, učenjem, čitanjem, slušanjem. Formalno obrazovanje kroz školu je temelj na kome kasnije gradiš svoje znanje. Zatim, čitaš sve što ti padne pod ruku. Čitaš enciklopedije, istoriju, biologiju, fiziku,filozofiju, fikciju, fantastiku, bajke, poeziju, novine – sve što ti privuče pažnju.

Prosto rečeno, skupiš dovoljno informacija tako da svoje misaone tokove možeš da preciznije izraziš, odnosno da svoje ideje kompresujes efikasnije, tako da primalac verbalne komunikacije ima manje stvari za interpretaciju. Isto tako, kada prihvataš pakete verbalne komunikacije, ukoliko poseduješ dovoljno znanja, efikasnije ćeš i potpunije kompenzovati gubitak informacija u komunikacionom toku.

Zato danas često čujemo za nekoga da  govori “vašim jezikom” , da ga je lako razumeti itd. Prosto i jednostavno nivo komunikacije je efikasniji.  Primetićete da ljudi sličnog obrazovanja, koji pripadaju sličnim društvenim krugovima, rade u istim granama industrije lakše komuniciraju.

Što je više zajedničkih tačaka to je lakša komunikacija. Ono što kao pojedinci možemo da uradimo jeste da prosto povećamo svoj fond znanja i olakšamo sebi uzajamnu komunikaciju.

Ipak, razgovor je i dalje ograničena forma. Ponekad prosto nešto ne čujete kako treba. Ponavljanje izgovorenih informacija samo može da poveća mogućnost za grešku.

Upravo zato imamo pisanu reč. Tada imamo vremena da uređujemo i sređujemo način na koji će naša misao biti prezentovana, da na nekin način sredimo taj paket informacija tako da je potrebno minimalno raspakivanje i što manji gubitak. Zato se smatra da biti pismen nije samo da umete da čitate i pišete, već da je pismenost mogućnost da kompleksne misli pretočite u pisanu reč. Kvalitet varira od talenta, ali obrazovanje povećava jasnost. Sve se može naučiti.

Zato kada vam dete kuka kako mu neće u životu nikada zatrebati to što ume da napiše sastav, molim vas da mu objasnite da je to osnovna stvar ukoliko želi da bude išta više od biračkog tela i ovce za šišanje  (podrazumeva se  i da ste vi nešto više od biračkog tela, a pošto čitate ovaj članak prilično sam optimističan).

Eh sad, shvatili smo kako da nekako kompleksne misaone tokove i ideje o stvarima i pojmovima koje opažamo prenesemo jedni drugima uz minimum gubitka informacija, ali šta ćemo sa apsktraktnim i imaginarnim idejama?

Za to, dragi moji, imamo umetnost.

Umetnik je onaj koji svojim talentom zahvata u te apstraktne ideje istine, pravde, ljubavi i koje ih iz tog oblaka nekako nama predstavlja.

Bez umetnosti nema evolucije ljudskog društva. Umetnost je ta koja ukazuje kada skrenemo sa stranputice ili nam zadaje zadatak za budućnost. Umetnost je ta koja nas stalno podseća na nedostatke i gura ka napretku.

Umetnik je taj koji razobličava grozotu u čovekovom bitisanju.

Umetnik je taj koji može da zamisli bolji svet i da nam ga približi i prikaže kao da ga je sam negde već video.

Umetnici su čuvari lepote, jer kada je ovekoveče oduzimaju vremenu pravo da je uništi.

Umetnici su nosioci istine. Njihova dela su pokretači revolucija i motivacija progresa.

Umetnost je motor društva.

Od Dantea koji u svojoj poemi pokušava da ukaže na društvenu situaciju u tadašnjoj Italiji, preko Mikelanđela koji je video božansku lepotu u ljudskom telu, pa sve do modernih dela naučne fantastike, umetnici su ti koji pokreću emociju, razgovor i razmišljanje.

Mogućnost umetnika da zamisli apstraktno i da maštom zabaci udicu ka budućnosti je ono što inspiriše civilizaciju.  Nekada nam iz tog vira vrate ideje, a nekada upozorenja.

Umetnost pretače svu tu apstraktnost i nedostižnost u nešto što se može videti, čuti ili osetiti. Da kažemo da nam nekako svodi sve to u komunikacione pakete koje možemo da raspakujemo i razumemo. Interpretacija je čak i poželjna.

Zato možda i nije čudno što svaka vlast, državna ili privatna, uvek želi da kontroliše obrazovanje i da zameni umetnost jeftinom zabavom.

Osnovno obrazovanje je svedeno na minimum, i ono vas čini samo dovoljno funkcionalnim da možete da radite na fabričkoj traci i ne pitate zašto. Visoko obrazovanje je dostupno samo privilegovanima i vrlo je usmereno. Fokusirano je samo na uske oblasti, da bi se što teže širilo. Biolog i Sociolog umesto da saradjuju, ne mogu ni da razgovaraju.

Umetnost se ponižava. Od umetnosti se ne može živeti. Muzika nije umetnički izraz, već zabava miliona. Umesto da uzdrma i uznese, ona podilazi najnižim porivima. Slike i skulpture su postale dekor, a ne vizuelni prikaz lične istine, lepote, emocije. Njima se trguje kao što se trguje zlatom, naftom, mesom.  Ne unosiš ih u svoj dom jer podstiču nešto u tebi već da se uklope u beli zid i neonsko osvetljenje.

Knjige se prodaju na trafikama uz cigarete i žvake. O njima se ne razmišlja već ubijaju vreme dok čekaš autobus. Pišu se da zabave, a ne da oplemene. A kada ih pročitaš onda ih baciš, zajedno sa praznom paklom cigara, jer nema ničega više unutra.

Filmovi, televizija, sve je u službi cirkusa. Panem et circenses – hleba i igara.

E sad, pogledajte oko sebe. Pogledajte u kom stanju je društvo, nacija, država u kojoj vi sada živite.

Ako su znanje i umetnost zamenjeni lukavstvom i zabavom, vi ste onda samovoljni robovi. Živite za tuđu prolivenu krv i bajat hleb. Mislite da imate moć jer mislite da vaše urlikanje daje život ili smrt gladijatora. 

Umetnost i znanje su čuvari slobode, jer omogućuju da se ljudi razumeju. Ljudi koji međusobno ne mogu da komuniciraju i koji jedan drugog ne razumeju, iz puke frustracije, a zbog nemoguće komunikacije, samo će praviti buku.

I u celoj toj zbrci i buci uvek se nađe neko ko prestane da komunicira i počne da zapoveda. A zapovesti su uvek jednostavne, minimum informacija, komunikacija skoro 1:1, nema potrebe za interpretacijom, sve jasno. Zapovesti se razumeju, a to je ono što svi mi želimo –  samo da nekako razumemo sav taj svet i sve te ljude. Samo želimo da nam neko otkloni strah.

Ako čoveku oduzmeš mogućnost da razume drugog čoveka i da razume svet oko sebe, jedino što mu ostaje jeste da sluša zapovesti.

Put je jasan. Čovek koji ne razume svet, plaši se tog sveta. Neznanje rađa strah. Onaj ko otkloni strah, a ne da mu znanje, može da radi kako mu je volja.

Tako da sve dok znanjem i umetnošću ne povećamo svoj kapacitet da se razumemo, dotle ćemo biti osuđeni da slušamo zapovesti svake budale koja nadglasa buku. 

Sami biramo kojem carstvu pripadamo.