Ekstrovertni mrgud: Pravila, pravila

U poslednjih godinu dana sam mnogo toga promenio u svom životu. Hranim se zdravije, vežbam, krećem se više, smejem se više (uglavnom se smejem idiotima, ali to je već hobi koji negujem godinama), a sve u cilju da izbegnem dijabetes kao i da kontrolišem hroničnu depresiju.

Mnogo je stvari koje mi pomažu na dnevnom nivou, a jedna od njih je da se po gradu, što više mogu, krećem biciklom. Ako nemam prilike za više onda sigurno do posla i kuće, kada mi vremenske prilike dozvole. Prednost života na Novom Beogradu, svakako su biciklističke staze.

Imamo lepe, široke bulevare, široke trotoare, i biciklističke staze. Nije uvek idealno, u ostalim delovima grada je često uzak trotoar, uska staza, ali ih ima. Jebiga, šta da radimo kada nam urbanistički plan izgleda kao da ga je za domaći pravilo dete od deset godina na temu moj kraj u proleće.

Tako se ja vozim svaki dan, i ne mogu a da se ne zapitam. Ako je već sve tako uređeno, ako već postoji trotoar i postoji biciklistička staza, šta koji kurac ti kao pešak tražiš na toj stazi?!

Zamislite scenu. Ulica Jurija Gagarina. Pešaka nikada nema mnogo. Vozim bajs i hitam ka poslu. U daljini ispred sebe vidim siluetu kako hoda po stazi predviđenoj za pedalne dvotočkaše.

Bring! Bring! Drndam zvonce kao dresirani majmun da mu donesu bananu.

Neću da se sklonim. Ovo je moja staza. Ja vozim kuda treba da vozim.

Kako se približavam vidim da gospodin srednjih godina ne planira promenu trake. Gleda on u mene, gledam ja u njega. I dalje drndam zvonce. Otkud znam, možda čovek ne vidi na daljinu, ne čuje dobro, neću da sudim pre vremena. Mogu i ja ponekad da budem optimista.

Ali moj optimizam je kratkog veka. Vera u ljude se nikada ne isplati. Gospodin i dalje paradira biciklističkom stazom pravo ka meni. Deluje mi kao da to radi namerno.

Bring! Bring! Ne vredi.

Dolazimo na metar jedan od drugog. Govedo odskoči u stranu i krene da mi psuje majku, da gledam kuda vozim i slične stvari.

Pa dobro, ti hodajuća gomilo loših ideja, da li čuješ sebe? Od onolikog trotoara našao si da hodaš tamo gde ne treba. Znam, u tvom zavičaju je samo međed veći autoritet, ali sada si u civilizaciji. To što ovde nema medveda ne znači da nismo ustrojili neka pravila kako bi svima nama život bio lakši. Vozimo kola desnom stranom, hodamo trotoarom, prelazimo ulicu na zeleno svetlo, vozimo biciklo stazom za bicikle, ne seremo uz drvo, i tome slično.

I baš u ovom dramskom trenutku sam shvatio jednu univerzalnu istinu postojanja, koja je na Balkanu izgleda pojačana na 11, ili je bar plastičnije prikazana.

Pravila i zakoni važe samo do one mere do koje možeš da ne najebeš za njihovo kršenje, a granica je subjektivna.

Nekome je granica prelazak ulice na crveno, bacanje đubreta sa terase, pišanje uz trafiku, a nekome je urušavanje ekonomije zarad lične dobiti, genocid i tome slično.

Kod nas je “Ti će mi kažeš” jedna od glavnih deviza življenja, jer čovek neobrazovan ne može da sagleda posledice svog ponašanja.

“Ti će mi kažeš da ne mogu da palim svoje đubre u svom dvorištu?”

“Ti će mi kažeš da ne mogu da hodam biciklističkom stazom?”

“Ko si bre ti?”

Ovo treće pitanje je jako važno. Zato što se računi polažu samo onome ko je “Neko i nešto”. Dok god si “Niko i Ništa” boli me kurac da ti se sklonim sa staze. Da si neki kurac u ovoj zemlji vozio bi se mercedesom, a limuzini sa tamnim staklima se ne staje na put.

Ko zna koji se kurac vozi u njoj, a za njega ne važi pravilo da ne sme da te ubije kolima.

Zato ti moj dragi izgnaniče iz ruralnih sredina lečiš komplekse na biciklisti jer za vikanje na onoga u mercedesu se leži u zatvoru.

Neka te, nije ni tebi lako.

Iako mi te je žao ipak se nadam da ćeš jednog dana da se ovako tvrdoglaviš tramvaju.

Možda onaj što vozi tramvaj i nije neki kurac u ovoj zemlji, ali sam siguran da je tramvaj jači.