Ekstrovertni mrgud: Ćuti može gore!

Pa da konačno počnemo.

Krenuo bih od nečega što mi nikada nije bilo jasno, od nečega što me opako žulja već 30 godina.

Čuveno srpsko: “Ćuti može gore”.

Ultimativni savet, životni moto, alfa i omega srpskog kmeta.

Prelaziš ulicu, udari te pijani vozač u Puntu, polomi ti obe noge.

“Čuti može gore. Da te udario mercedesom ubio bi te na mestu. Nemac je to bajo moj. Ne bi ogrebotinu imao. Još bi i odštetu tvoji morali da plaćaju. “

Smanje ti platu 20%.

“Ćuti može gore, šta se žališ? Ima ljudi ne primaju platu uopšte. Ima jedan nije primio platu 15 godina, a ide svaki dan na posao čovek. Ima na you tube klip. E to je crno bajo moj, a ti kukaš za 20%. Znaš li ti koliko ljudi uopšte i ne radi?”

(Ko nije razumeo referencu, radi se o skeču “neobični rekordi” nadrealista. Ako vam skeč nije poznat edukujte se odmah)

Kasni gradski prevoz, gužva u saobraćaju, razdrndani autobusi. Ukupno idu 2 tramvaja na 10 linija. Ništa ne funkcioniše.

“Ćuti može gore. Možeš ko ja da peške ideš kroz mećavu i šumu 15 kilometara na posao. I nije mi bilo teško. Moralo se tako. Bre sve vam je dato.”

Pa koji si kurac silazio sa svoje planine? Zašto onda ne pičiš i ovde peške od Padinske skele do Avale?

Aman, siđi mi sa grbače i gledaj svoja posla.

Nemoj slučajno da se požališ na nešto u životu. Ne smeš nikako. Kukanje je rezervisano samo za političare. Njima je stvarno teško.

Ti kmete ćuti i trpi. Uvek može gore.

Ponekad imam osećaj da je svaka ideja ambicije zabranjena.

Dobijem ponudu za posao od neke firme. Radi se na daljinu, od kuće, i to posao koji meni više odgovara.

“Šta ti fali tu gde jesi? Ovde si za stalno, plaćaju ti socijalno i zdravstveno. Ćuti tu gde jesi, vidiš kakvo je vreme.”

Vidim, rođeni moj, vidim. Vidim da sledi krah penzionog sistema. U državnu medicinsku ustanovu nisam ušao 5 godina. Firme dolaze i odlaze, menjaju pozicije i strategije, a nemam pravu značku za državnu firmu. To gde sam sada može lako da ne postoji sutra.

“Ma to na daljinu od kuće, to ne može tako. Šta ga sprečava da samo nestane kada mu završiš posao? Ne verujem ja tome. To sve prevaranti, da ti kažem ja.”

Sprečava ga što nije odrastao u prevarantskoj korumpiranoj državi gde je normalno da te ljudi ne plate za posao. Kada bih nekim čudom sada naplatio sve honorare koji mi naši pošteni ljudi duguju u poslednjih 5-6 godina, imao bih za dobrog polovnjaka. Onog garažiranog iz Nemačke što ga baba vozila.

Kada zapadnjaku radiš dobar posao i stvaraš vrednost na kojoj on zarađuje, on uglavnom voli da nastavi da zarađuje. Zato mu je u interesu da ti i dalje radiš nešto na čemu on zarađuje. Naš čovek gleda kako da te zajebe, uzme kintu i nestane jer je prosto navikao da nema poente od dugoročnog planiranja.

“I to brate, radiš od kuće, ne vidiš nikoga danima. Kakav je to život?”

Savršen. Družim se sa kim hoću i koliko hoću i niko mi ne zabada nos u to šta sam poneo za ručak.

Ne kapiraš, nema veze.

Ne znam šta se deilo u našem narodu da se stalno zadovoljavamo sa minimumom u svemu.

Nezadovoljstvo banalnim stvarima kao što su posao i prevoz se još i toleriše, ali nezadovoljstvo ozbiljnim stvarima kao što su ljubav i roditeljstvo je potpuni tabu i zabranjena stvar.

Voleo bih da sam u prvih 15-20 godina života osetio malo roditeljske nežnosti. Neku blagu reč, neku pohvalu, podršku. Voleo bih da im nisam ja bio kriv za sva sranja koja im se dešavaju u životu. Voleo bih da ceo život ne osećam krivicu samo zbog jebene činjenice što sam se rodio.

“Aj šta sereš, šta ti fali? Jesu te tukli? Nisu. Mene moji ubili ko vola u kupusu. Možda si i zato takav? Trebalo više da te biju. Jesu te školovali, oblačili, hranili? Jesi imao krov nad glavom? Jesi. Šta hoćeš više? Da te tetoše i grle i ljube do 30te? Plačipičko.”

Šta, treba da budem zahvalan na minimumu koji zakonski propisan? Nikad. Tako počinje poniženje.

Možda smo zato i ovakvi? Zato što smo od malena učeni da smo nezahvalni ako smo nezadovoljni, nezahvalni ako pogrešimo.

Narod večito zahvalnih za minimum.

More mrš! Diži ruke sa mog volana. Odjebi.

Hoću više! Više svega. Želim više života, više ljubavi, više mira, više para. Uvek želim bolji posao, bolji stan, bolji bajs, čistiji vazduh, zdraviju okolinu, čistiju ulicu.

To su normalne ljudske ambicije i neću da se stidim što ih imam.

Svi ovi koji su zahvalni za minimum jedini način za uspeh vide ako nešto mogu da smute, da zajebu sistem. Ne mora to da bude ništa veliko.

Ćuti može gore.

Zaposlen si u državnoj firmi, primaš platu, ne radiš ništa, boli te kurac, a posle posla ideš i privatno zarađuješ. Šurak ti je glavonja u nekoj stranci i znaš da nećeš da dobiješ otkaz. I pošto si u strahu da izgubiiš taj svoj minimum svakoga ko potraži više ti odmah spustiš na isti nivo.

Ćuti, ne seri, može gore, jer kukala ti majka ako svi shvate da može i bolje.