Ekstrovertni mrgud – zašto ne volim ljude, a ni oni mene

Depresija je zajebana stvar.

Da li treba išta više da dodam na tu temu?

Negde sam pročitao da je živeti sa depresijom kao kad si ceo dan tužan bez ikakvog razloga i taman kada te prođe setiš se svih jebenih razloga.

Kada se izgovori reč depresija odmah vam se stvori slika nekoga ko sedi u mračnom ćošku sobe skupljenih kolena i sluša neki Goth/Doom/ Emo metal.

Dobro, bilo je toga, i to dosta. “Life it seems to fade awaaaaay….” slušao se Fade to Black na repeat.

Ipak, uz sve to mene je moja borba sa depresijom odradila na neki čudan način, na bes. Od tinejdžera koji se bunio protiv svega, do bradatog cinika kojeg ceo svet nervira.

Iako na prvi pogled ekstrovertan, u suštini ne želim komunikaciju sa ljudima. Zvučaće odvratno, ali komunikacija sa ljudima na dnevnom nivou uglavnom produbljuje mizantropiju u meni. (Da budem iskren, disanje pored nekoga budi mizantropiju u meni, ali što da budem na kraj srca?)

Opet, ne mogu da kažem da mrzim čovečanstvo.

Čovečanstvo i ljudska rasa su generalno, kao ideja, ok. Ipak, egzekucija te ideje nikako da profunkcioniše. Zapravo egzekucija te ideje je poželjna, ali shvatate šta sam hteo da kažem.

Ideja o visoko inteligentnim bićima koja vode i uređuju ovaj svet zvuči kao nešto fenomenalno. Mana svega toga jeste da je tih inteligentnih bića jako malo i da nam svet uglavnom uređuju idioti.

Pod ovim ne mislim na velike zavere bankarskog globalizma, ti ljudi su daleko od idiota. Pre svega mislim na svakodnevne troglodite koji nemaju dovoljno svesti da zatvore usta dok jedu.

To su isti oni koji čitaju tabloide i glasaju za vođe. Ti nas večito uvale u govna. 3

Uprkos velikom nivou besa koji svakodnevna interakcija sa dobrim delom ljudske vrste izaziva u meni, nikada nisam agresivno nastupao ka predmetima mog besa.

Pre svega zato što je društveno neprihvatljivo zgrabiti nekoga za vilicu dok mljacka pored tebe, nabiti mu se uz facu i zatim mu na uvce tiho proizvoditi zvuke mljackanja sve dok mu se um ne raspadne u kakofoniji ludila i ne krene da propagira smak sveta koji će doći od strane velikog svemirskog mljackatora.

Drugi razlog manjku agresije je to što sam neverovatno lenj. Imam hiljade ideja o tome šta bih sve trebalo da uradim u svom životu, ali nimalo snage i volje da ih realizujem.

Vidite kako depresija može da spase nekome  život?

Eh sad, ono što ja vidim kao potpuno razumno i opravdano netolerisanje opšte gluposti, neotesanosti, neznanja i manjka vaspitanja, moj terapeut vidi kao projekciju moje autodestrukcije i eksternalizaciju mržnje ka sebi.

Iako želim da se raspravljam sa njim na tu temu, ali pošto ga plaćam po satu, a sa ciljem da mi pomogne, dozvolio sam sebi da ga poslušam i da sve te frustracije izbacim u vidu nekog dnevnika. U taj dnevnik sam počeo da pišem o svakodnevnim pojavama koje su izazivale bes u meni.

Mnogo stvari na dnevnom nivou može da bude predmet moga besa te sam celu svesku ispisao u roku od nekoliko terapija.

Naravno moj dragi terapeut je čitao ove moje dnevnike i primetio sam da se često smeška na moje izlive gneva ka opštoj ljudskoj populaciji. U početku sam mislio da mi se podsmeva, ali sam shvatio da je dovoljno skup taj sat koji plaćam te da je verovatno veći profesionalac nego da tako nešto radi.

Kada sam ga upitao šta je smešno, odgovorio mi je da neke stvari nikada nije primećivao i da je čitajući taj moj dnevnik počeo da uočava sve to što mene nervira, te da se svaki put seti mene kako penim oko toga i da mu to ponekad ulepša dan. Čak mi je i rekao da smatra da sam u pravu za mnoge stvari, ali da je nepotrebno nervirati se oko toga. Ljudi su različiti i svakoga nešto drugačije nervira. Sigurno  i moje ponašanje nervira mnoge ljude.

Siguran sam da nervira. Potpuno je objektivno da nervira. Ali ja nisam objektivan čovek. Mene nervira kada neko nema manire za stolom ili kada veruje u sve teorije zavere i smatram da je to opravdano, dok većinu ljudi nervira kod mene što sam seronja, težak ko crna zemlja, tvrdoglav, neretko džangrizav i pomalo arogantan.

Ovo moje su karakterne osobine kojih sam svestan i svesno ih ignorišem, a da pritom  nikoga zapravo ne ugrožavam. Ovo njihovo je  nevaspitanje, nemar, mentalna lenjost, neobrazovanje, a izbor da to ignorišu ih kvalifikuje kao nepotrebne jedinke u društvu. Ja znam kad da ućutim i ne projavim   svoje karakterne osobine. Znam kad da ne budem nepristojan, imam znanje o pristojnosti i ideju o uljudnosti. Oni čak nemaju ni ideju pristojnosti pred sobom, dok sebe  postavljaju kao  merilo svima i upravo ih to čini opasnim. Sve oko sebe srozaju na svoj nivo.  

Ja sam bar svestan da sam seronja i držim se dalje od ljudi.

Ne sporim ništa od ovoga o sebi, ali i dalje smatram da je onaj ko veruje da je svako mišljenje potpuno validno – potpuni idiot.

Čovek   koji ne zna da koristi viljušku i nož pravilno, a jede količinski dovoljno za četvoročlanu porodicu, je isti onaj čovek koj će u skupštini glasati da se ukine pomoć socijalno ugroženima.

Ne uvažavam mišljenja ljudi koji misle da su rokeri s moravu super smešni, a možda bi im trebalo oduzeti i pravo glasa i/ili potencijalno dodeliti specijalno obučenog psa vodiča koji će ih ugristi za nogu ako krenu da pevaju: TURIO LJUBIŠAAA PIVO SE LADIIII…

(Jbt zašto su te pesme zarazne ko klamidija?)  

Zato sam odlučio da vam svima detaljno prenesem sve te stvari koji me nerviraju na ovom svetu. Želim da vam objasnim koliko su nelogični načini ponašanja koje danas prihvatamo kao normalne i koliko ljudska glupost može biti zarazna.

Nadam se da ćete me razumeti pa da zajedno povedemo neki pohod protiv gluposti i sranja.

Džim Bučer je rekao da se ne treba plašiti zla koliko treba da se plašimo gluposti. Zlo je prilično jasno u svojoj nameri, dok je glupost podjednako destruktivna, ali to ne kapira i uvek te iznenadi.

Za kraj moram  da priznam da je krajnji cilj mog pisanija  potpuno sebičan.

Naime, ako se dovoljno vas koji ovo pročitate dovoljno iznervira, možda krenete da ispravljate gluposti koje vidite oko sebe, pa samim tim i meni život bude lakši.

Verujte mi, nije mi stalo do nekog opšteg dobra, ali ni malo.

Ono što takođe možete pronaći u pričama koje  budu dolazile su razgovori i rasprave koje se uglavnom nikada nisu odigrale.

Uglavnom je društveno neprihvatljivo da reagujem onako kako bih da reagujem, ali često se dešava da me situacije zateknu, pa nemam odmah spreman odgovor. Odgovori dolaze nešto kasnije, pod tušem, na WC šolji, nakon seksa, u toku poslovnog sastanka – klasična priča.

Verujte mi, na  prvi pogled izgledam potpuno društveno prilagođen. 

Verujem da će svako naći barem deo sebe i da ćemo podeliti ono što današnja omladina na starom srpskom jeziku zove hejt.