Neupotrebljivi protiv neposlušnih

Kako godine prolaze i kako stičem iskustvo života u ovom svetu i ovoj zemlji, sve više preispitujem odluke, razmišljanja i vrednosti koje sam nasledio od roditelja, odnosno od generacija koje su nam prethodile.  Da bih mogao da razumem njih, prvo sam morao da shvatim vreme iz kojeg oni dolaze, u kojem su rođeni i odrastali.

Moji roditelji dolaze iz generacije  takozvanih Baby Boomer-a. To su generacije rođene u vremenu globalnog ekonomskog procvata. Što se tiče ovog našeg podneblja, bilo je to vreme Jugoslavije, u vreme kada je država radila sve. Roditelji naših roditelja su radili, dok je država potpuno vodila računa o svemu. Škola je bila o državnom trošku, zdravstvo je bilo o državnom trošku, sve se slivalo u državu, dok je država “brinula” o ljudima.

Nije bitno bilo koju školu ćeš da završiš, posao je isto tako obezbedila država, a ako nećeš da se školuješ, opet će sve država. Možeš da radiš kao konobar, pravnik, ili kao vodoinstalater u fabrici automobila. Na tebi je samo da želiš da radiš, a i ne moraš. Možeš da ideš na posao, ali i ne moraš baš mnogo da radiš. Ta ista fabrika zapošljava preko 200 vodoinstalatera, a realno je botrebno 10. Neka radi drugih 10, ti ne moraš. Ti ćeš da radiš posle posla, da popravljaš po kućama, koristeći materijale koje si uzeo iz fabrike. Šta te briga? Država je “obavezna” da ti obezbedi posao.

Sve ovo zvuči kao idealni sistem, veoma dugoročno održiv, zar ne? Niko ne brine o profitu, o poslu, sve se nekako radi, ali država stoji iza svega. Ljudi su se odrekli svake odgovornosti a samim tim i mnogo sloboda, ali opet, sve to ne zvuči neslobodno, zar ne?

U svakom slučaju, odrastali su u jednom, na izgled, jednostavnijem vremenu, kada se eto “moglo”. Ipak, koja cena je za to plaćena?

Cena za njihovo tadašnje blagostanje jeste da su postali potpuno pasivni, ceo život očekujući da “država” ili “firma” ili neko treći nešto uradi, da je uvek neko drugi u obavezi da brine o njima, da je uvek neko odgovoran što je njima loše.

Rezultat je to da smo dobili potpuno neupotrebljive generacije. Znam da se mnogi od vas sada ljute, svako za sebe misli da nije deo ovoga, ali generalizacija je  namerna u ovom slučaju.

Naravno, postoji povod zašto ovo pišem. Ne radi se ovde prosto o razumevanju prethodnih generacija, radi pomirenja. Ovde se radi o revoluciji, o buntu, zato što sve češće imam utisak da nam “baby boomers-i” stoje na putu jer ne reazumeju (ili ne žele da razumeju) svet u kome živimo i žele ponovo da nas svedu na kriterijume koji su nas i doveli u ova neslavna vremena.

Ja razumem generaciju koja je izašla iz rata, koji su želeli za svoju decu sigurnost koju oni sami nisu imali. Oni su morali da stvore nešto iz skoro ničega, pa su prepustili državi da brine o svemu drugom.

Ono što ne razumem, jeste kako to da sledeće generacije nisu preduzele ništa da se blagostanje održi. Naravno, krivi su Ameri ili Rusi ili ko zna već ko, ali činjenica je da nisu.

Generacija pre nas je toliko bila sebična, jer im je sve bilo dato, da nisu mislili da će to ikada nestati. Prihvatili su blagostanje zdravo za gotovo jer ga nisu svojim znojem i krvlju stvorili, pa im je onda bilo lako da ga jeftino i rasprodaju.

Eto tu smo sada. Generacija naših roditelja nije bila sposobna ili nije želela da sačuva i unapredi dobro vreme, pa su nas sačekala grozna vremena.

Razmislite o vremenu u kojem smo se mi rodili.

Od kada sam se rodio promenio sam minimum četiri države, a da nisam ni jednom promenio adresu. Ratovi, izbegličke kolone, redovi za hleb, hiperinflacija, jad i beda su prve moje uspomene o svetu u kom sam se rodio. Demokratske diktature, korupcija, partokratija, lekari na “kovertu” i šalteri na kojima se ništa ne završava i niko zapravo ne radi su samo jedan od ružnih delova moje svakodnevnice poslednjih 30 godina.

Prihvaćeno je stanje da su nam sudovi kontrolisani od strane jedne partije, a da je predsednik sve i svja. Ovo je već ko zna koji predsednik države čija se familija bogati, dok je narod sve bedniji.

Pogledajte samo šta nam je uradila prethodna generacija!

Zato što stalno očekuju da im država da sve, oni idu i poslušno glasaju za svakoga ko im obeća nešto. Oni koji ne razumeju svet oko sebe sada bi da ga popravljaju i da se bore, ali na kraju ipak pokažu pravo lice svoje sebičnosti i učlane se u partiju da bi dobili posao. Da stvar bude još gora to nam se servira kao normalan način života.

Onda se čude kuda ide ovaj svet jer mlađe generacije ne žele da se školuju već im je merilo uspeha seks u rijaliti emisiji.

Puna su im usta kako mi mladi ne znamo ništa, kako nismo vični, kako oni sada brane zemlju od nas i naših pogrešnih ideja.

Evo vam je, zadržite je, nama više ne treba!

Mi smo svi otišli.

Vi ostanite i ugasite svetlo.

Naša generacija se zove izgubljenom ili gubitničkom jer ne delimo iste vrednosti kao naši prethodnici.

Da vam kažem nešto o našoj izgubljenoj generaciji. Mi smo generacija gladnih. Gladni smo uspeha i lepog života. Dosadilo nam je da neko stalno svaljuje krivicu na druge za sve probleme. Uvek je ovde neko drugi kriv, ali je činjenica da smo nasledili kuću koji su naši dedovi sagradili, a naši očevi su je jedva jednom okrečili. Oci naši jedoše kiselo grožđe, a nama trnu zubi. Mi smo genreacija koja pamti kako su naši roditelji devedesetih bili ultra nacionalisti, kako su dvehiljaditih bili demokrate i evropejci, a kako su danas uzeli člansku kartu u ime brige za nas.

Mi se brinemo za budućnost. Svesni smo da ako nastavi naša zemlja da se uništava radi takozvanog progresa, nećemo imati šta da predamo dalje. Nećemo imati zdravo zemljište sa kojeg ćemo da nahranimo našu decu, nećemo imati vodom da ih napojimo. Naša deca možda nikada neće saznati kakav je ukus sveže ribe ili svežeg mesa. Mi se plašimo budućnosti i plašimo se da će naša deca gledati u nas i optužiti nas, kao što mi moramo sada vas. Pitaće nas zašto smo ovo uradili, a mi ćemo moći samo da kažemo da nismo mogli da sprečimo.

Generaciju pre nas ne zanima budućnost, oni samo žele da vrate prošlost. U toj prošlosti oni nisu imali nikakvu odgovornost, nikakvu brigu. Sve je bilo rešeno, ništa nisu morali da oni rešavaju. Oni nikada nisu naučili da stvaraju, nisu naučili da rešavaju probleme, jer problema nije bilo. Nisu oni krivi, nisu nikada naučili da vremena mogu biti loša.

Sada odjednom, moraju da rešavaju probleme, da stvaraju, da obnavaljaju, ali oni bi samo da se vrate tamo gde je sve bilo rešeno. Zato glasaju, biraju onog ko ništa od njih ne traži, ko samo traži poslušnost. To im je poznato, to je komforno i zato sebe lažu da im je bolje ili prihvataju obećanja da će biti bolje.

Zato su oni neupotrebljiva generacija. Žao mi je što to moram reći, ali plašim se da će istorija pokazati da sam upravu.

Sa druge strane mi smo neposlušna generacija.  Mi smo generacija ljudi koji ne prihvataju to što im stariji govore, jer smo svesni da nas je njihovo rezonovanje ovde i dovelo. Mi smo generacija koja radi. Neki od nas sa 30- ako godina imaju i preko 10 godina radnog staža.Od početka smo svesni da nemamo i da moramo da grabimo i da se borimo za sve jer nam generalno ništa nije dato osim problema. Mi smo generacija koja  jedino zna jkako je to nemati. Mi nismo imali sve što su imali naši vršnjaci iz sveta ili naši roditelji u našim godinama.

Gladni smo, željni svega i beskompromisni.Toliko toga bi mogli da uradimo samo je potrebno da se prethofna generacija skloni. Uradili ste šta ste uradili.

Vi ste sami stvorili svet u kojem živite, ali mi vam nećemo dozvoliti da i našu budućnost pretvorite u besramno blato.

Vaša generacija je gubitnička jer ste prokockali sve što je bilo pre vas, a naša je pobednička samo zbog činjenice da smo preživeli u ovom svetu koji ste za nas stvorili.

Mi smo besni jer smo gurani u stranu,  pritiskani, poklapani i proglašeni za nedovljno podobne. Ne želimo da budemo kao vi, ne želimo da budemo poslušni i pasivni.

Ono što želimo je revolucija. Ne revolucija protiv vlasti ili protiv nekog tamo predsednika. Mi želimo revoluciju protiv vaših vrednosti, protiv pasivnosti, protiv poslušnosti. Ne želimo da radimo za državu niti da ona radi za nas. Hocemo da nas ostavi na miru i da radi svoj posao. Želimo sudove koji ne služe partiji niti predsedniku ili kralju. Želimo policiju koja će da hapsi lopove i ubice a ne politički nepodobne. Želimo da partija na vlasti ne krade podatke iz PIO fonda da bi penzionerima slala pisma.

Ali to ne možemo da stvorimo dok god društvo vodi generacija ljudi koji su ovo stanje i stvorili. Ja ne vidim Vučića i njegovu bulumentu kao uzrok već kao posledicu vaše nedoraslosti da se nosite sa problemima. Vi uvek tražite rešenje od vlasti i države. Za vreme Tita vam je bilo dobro, pa bi ste vi još jednog Tita. Ali Tito vam je oduzeo sve i tek kasno se pokazelo koliko nemate ništa.  

Sklonite se dok još možete jer se ovo može završiti na dva načina i ni jedan se neće svideti vama.

Prvi je da se moja generacija konačno podigne na noge kao nikada do sada i tada će vas pregaziti i osuditi za ovakvo stanje, a ta presuda neće biti nežna i blagonaklona.

Drugi scenario se već odvija, o završava se tako što ćete ostati sami u ovoj kući koja se raspada da ugasite svetlo. Deca će da vas preziru dok jure karijere u nekim stranim zemljama, dok unuci neće govoriti vaš jezik i bićete za njih samo pokretna slika na Skyp-u.

Pre nego što završim tekst,opet apelujem da ovo ne shvati niko lično. Ljudi se ne mogu baš ovako generalizovati, pogotovo jer ima dobrih i loših sa svih strana. Poznajem mnogo ljudi iz ove “roditeljske” generacije, koji su me naučili da upravo ovako preispitujem sve, a poznajem i mnoge iz mojih generacija koji su neupotrebljivi tutumraci.

Ipak, ono po čemu će generacija naših roditelja biti upamćena u istoriji, biće upravo ta pasivnost i nespremnost da se nose sa novim vremenom, što je izazvalo loše stanje u kojem živimo.  Moja generacija će biti u pamćena po tome šta ćemo napraviti od ovoga.

Ako nas istorija uči nečemu onda je to sledeće:

Loša vremena stvaraju jake ljude.

Jaki ljudi stvaraju dobra vremena.

Dobra vremena stvaraju slabe ljude.

Slabi ljudi prave loša vremena.

Ne znam da li je kockica pala da moja generacija bude jaka, ali znam da će loša vremena potrajati ako ne budemo. Pitanje je samo da li ćemo dobra vremena stvarati ovde ili pod suncem tuđeg neba, pa makar ono i ne grejalo tako jako.

Valjda svaki narod luta u pustinji ponekad. Valjda je potrebno da pomru oni koji pamte drugačiji život, da bi oni koji dolaze imali šanse za bolje.