Sve pahullje su iste, sve su one sneg

U poslednje vreme  sam nesto više posvećen introspekciji i preispitivanju svojih gresaka, slabosti i strahova. Ponekad je potrebno da covek povuce ručnu, napravi pauzu i pogleda iza sebe. Treba sagledati pređeni put i obratiti paznju na to koga smo na tom putu, ostavili, pregazili ili prosto prestigli.

Potrebno je  pogledati i setiti se onih koji su nam bili saputnici, saborci, koji su nam pomogli da stignemo  do ove raskrsnice. A kada smo se vec zaustavili potrebno je i da pogledamo kuda to idemo i da popravimo kurs, ako je to potrebno.

Pošto smo žive ličnosti, mi rastemo, menjamo se, evoluiramo i menja nam se pogled na svet i zato je pametno ponekad konsultovati kompas i podesiti putanju da odgovara novoj perspektivi.

Zamišljen tako oko svojih pobeda i poraza, postavio sam sebi jedno jednostavno pitanje: ” Šta je to što mene čini posebnim? Šta me izdvaja od ostale gomile mesa koja tumara okolo bez svrhe i cilja?”

Tada sam shvatio jednu veliku istinu, a to je da me apsolutno ništa ne čini posebnim i drugačijim. Ne postoji ništa što sam ja, sam po sebi, onako ogoljen, a što me čini posebnim.

Pa zar je sve ono što sam slušao do sada, kako smo svi posebni, jedinstveni, kako svako treba da zasija svetu, samo bila laž?

Verovatno, da.

Ali, ako nisam poseban, ako nisam jedinstven, šta sam? Ko sam?

Na pitanje “šta sam?” odgovor je vrlo jednostavan. Ja sam 80 -ak kilograma telesine, jedno slučajno ime i nekoliko brojeva u nizu, statistička greška, mrtvac na odsustvu.  Niko me nije pitao da li želim da postojim, niko me nije pitao kako želim da se zovem, oduzeta mi je sloboda i pre začeća. Rođen sam i stavljen u okove istorijskih prilika, naroda, države, roditelja, porodice, čak i klimatskih uslova. Niko me nije pitao ništa i to će tako ostati dugi niz godina.

Na prvo pitanje odgovor je, kako god okreneš, uvek i nesumnjivo, rob. To smo svi kada se rodimo, naše izvorno stanje je stanje roba.

Kako sada odgovoriti na drugo pitanje? Ako sam samo rob, kako da postanem čovek? Kako da od roba, od imena i broja postanem neko? Kako da postanem “ja”?

Ne postoji pravi odgovor na to pitanje, ali mislim da znam šta je prvi korak. Prvi korak je prestati sa samoobmanom. Moramo prestati da verujemo u to da smo jedinstvene pahulje u snegu. To je najveća laž u koju verujemo danas. Svi su odustali od toga da se bore za svoju posebnost, za svoje JA.  Ubedjeni smo da ako eto tako sedimo i isijavamo svoje svetlo svetu, da će nas ceo svet prepoznati i univerzum će nam uzvratiti.

Pre svega moramo da shvatimo da nam niko ništa ne duguje. Svet nam ništa ne duguje, niti univerzum, niti Bog. Nemamo nikakva prava. Za svoju posebnost moramo da se izborimo.  Identintet mora da se izgradi i zasluži.

Sa posebnošću se ne rađate. Posebnost se zaslužuje. Rodimo se sa nekim talentima, ali težak rad, odricanje je ono što te talente polira i čine da oni zasijaju. Niko nije bogom dan i niko nije toliko poseban, osim onih koji su to zaslužili. Tesla nije sedeo i razmaženo i nesigurno govorio da samo treba da dozvoli sebi da zasija svetu. Ne, on je učio, radio, bivao ponižavan i ismevan, gažen, sve dok nije postao priznat. On je imao jasan cilj, želeo je da pomeri granice tehnologije da bi ostalima učinio život boljim i to je radio nesebično. Žrtvovao se za dobrobit čovečanstva. Posebnim nas čini trag koji ostavimo u svetu, bio on dobar ili loš. Dok mi razmišljamo o svojoj posebnosti, oni koji su zaista posebni rade dan i noć da bi mi mogli da sedimo i razmišljamo o svojoj posebnosti.

Tako dolazimo i do izgradnje identiteta. Ovo će možda sitnim “posmodernističkim” dušama zvučati kao jeres, ali sami sa sobom ne možete da izgradite identitet. Ja se u praznoj sobi, kroz čistu sapospoznaju, ne mogu identifikovati kao Marko. Mogu samo da se identifikujem kao drugačije biće u odnosu na sto. Bez drugih ljudi da me nazovu mojim imenom ja ne postojim. Kada me nazovu imenom ili nadimkom oni opisuju mene. Oni u sećanje prizivaju svo svoje znanje o meni i time me razlikuju od drugih ljudi, čak i od odnih sa istim imenom. Ako ne postoji drugi, ne postojim ni ja.

Sada postaje jasnije, zar ne? Postojimo onoliko koliko nas ljudi poznaje, i što nas više ljudi upozna to više informacija imamo o sebi. Čim više informacija imamo o sebi, lakše upoznajemo sebe. Sam sebe čovek može upoznati samo kroz druge. Da li je zaista živ čovek kome se niko ne obraća? Da li zaista  postoji ličnost koju ne vidi ni jedna druga ličnost?

Postavlja se pitanje, kada sebe pogledamo kroz oči drugih, da li će nam se svideti ono što vidimo? Ako se okrenete i pogledate na svoj put i ako je tamo više pregaženih nego živih saputnika, onda vam se možda i ne svidi ono što možete da vidite u očima drugih.

Jedini način da budemo posebni i jedini način da izgradimo sebe kao pozitivnu ličnost jeste da ostavimo trag zbog kojeg će nas drugi ljudi voleti. Tako se dostiže večnost. Koliko god ovo paradoksalno zvučalo, ali niko nije poseban sam zbog sebe, već zbog toga što ga drugi ljudi čine posebnim.

Živi smo samo onoliko koliko nas drugi čine živim. Posebni smo samo onoliko koliko smo voljeni.

Ipak, nije nam ovo dato, nismo rođenjem zaslužili bilo šta od ovoga.

Ljubav se doseže i postiže životom.

I ne zaboravite, sve pahulje su u sustini iste, jer se sve tope kao sneg.