Deca usamljenih navika

Danas je sve češća pojava da deca rastu u razdvojenim ili na neki način disfunkcionalnim porodicama. I ja sam na neki način odrastao u takvom okruženju i borim se i dan danas sa pojedinim posledicama toga. Imao sam bar toliko sreće da moji roditelji i porodica nisu ništa radili od manjka ljubavi već od viška iste, rekao bih, pa je to u mnogome ublažilo posledice. Ipak borba sa sobom traje, ali sam uspeo da pobeđujem u ovim bitkama tek kada sam počeo da više ispitujem sebe i da tražim početke nekih svojih mana i ponašanja. Našao sam večinu njih u detinjstvu i sada kada se okrenem oko sebe i kada vidim ponašanje nekih ljudi, koje često daleko prevazilazi ono što i ja (srećom sve ređe) radim, mogu da zaključim da su ti ljudi  došli iz porodica koje su bile daleko disfunkcionalnije od moje.

Daleko od toga da pokušavam da opravdam loše postupke određenih ljudi, svi mi moramo da odgovaramo za svoje ponašanje, ali mogu da ih razumem donekle i da shvatim zašto rade to što rade. Uglavno je to već godinama naučeni odbrameni mehanizam, koji se bazira na strahu. Taj strah kada se jednom usadi u čovekovu dušu nikada ne nestaje i ne prolazi, stalno je tu i postavlja se uvek između vas i vaših odnosa.

Borba protiv toga je teška i traje ceo život.

Ljudi koji dolaze iz ovakvih porodica često lažu. Neki se razviju u kompulsivne lažove koji će da vas slažu čak i kada ih pitate šta su jeli za doručak, dok će neki lagati da bi sakrili svoje slabosti i neuspehe. Ovo može značiti da će slagati ako ih pitate zašto kasne ili nešto slično banalno.

Ovo datira iz detinjstva kada su to radili da ne bi izazvali gnev jednog ili oba roditelja. Ako su se sapleli i slomili naočare u školi nisu roditeljima smeli da priznaju tako nešto, jer su bili svesni da bi ih dočekala pridika u stilu: ” tebi čovek ne vredi ništa da uzima, ne paziš uopšte, ne poštuješ šta sve u ovoj porodici radimo za tebe”.

To često kod deteta ostavlja osećaj nedovoljnosti, osećaj dužništva i podsvesnog prezira prema roditelju. Često se deca i pomire sa tom slikom nedovoljnosti i sažive se sa njom. Laži koje izgovaraju, bile one velike ili male pomažu im da se na trenutak osećaju bolje u svojoj koži. Laži su njihiva preferirana realnost postojanja. Prosto, lepše je tamo.

Često ćete ove ljude slušati kako vam govore o projektima koje rade ali nikada ne završavaju. Pokazaće vam priču koju pišu, roman koji su započeli, sliku koju slikaju ili  bilo koji drugi projekat.  Kada ih mesec dana kasnije pitate za isti projekat dobićete odgovor da su prosto bili zauzeti ili da im se taj projekat nije svideo i da su ga batalili.

Već sledeće nedlje stiže novi projekat sa novim entuzijazmom koji opet neće potrajati.  Što je najtužnije većinom  su stvarno dobri u tome što žele da rade.  Najčešće se ušplaše izazova i smatraju se opet nedevoljno dobrima za tako nešto i odustaju a da nisu ni probali.

Problem je što ovako nešto opet nose iz kuće. U zdravoj porodici roditelji pomažu oko domaćeg zadatka i ostalih obaveza deteta učeći ga time da sve što dete počne mora i da završi. Kao vožnja bicikla. Prvo dete ima točkiće sa strane, pa roditelj pridržava bickiklo, pa zatim roditelj gleda i prati dete da mu pomogne ako padne, da bi na kraju pustili dete da samo vozi biciklo.

Dešava se čak da  roditelj i jeste tu za dete, ali dete gleda svog roditelja koji nikada ništa sa svoje strane ne privodi kraju. Roditelji koji stalno menjaju poslove jer su nezadovoljni, roditelji koji stalno govore o svojim propuštenim prilikama, koji žive u prošlosti doprinose tome da im i dete bude nezavršeni projekat. Roditelj ovo ne sme pred decom da pokazuje, ima prava na te emocije, ali ne pred detetom. Dete se često oseća krivim za neuspehe svojih roditelja, verujte mi, nema goreg osećaja. Ako se roditelji fokusiraju samo na svoje neuspehe, osuđuju dete da se fokusira samo na svoje. Naći samopuzdanje kasnije kao odrastao čovek ponekad je nemoguća misija.

Ljudi koji potiču iz disfunkcionalnih porodica često idu u ekstreme u odnosu na svoje roditelje. Postaju ili ekstremno odgovorni ili ekstremno neodogovorni.

Ove ekstremno odogovorne često možete prepoznati po tome što se naljute na vas i kada zakasnite 5 minuta na običnu kafu.  Kod njih u kući sve ima svoje mesto i sve se na njega mora vratiti nakon upotrebe, a računi se moraju platiti tačno na vreme po svaku cenu. Ova osoba će se pobrinuti oko svih drugih  pre nego što ikada sebi i dozvoli da pomisli na sebe.  Ako ikada i postavi sebe na prvo mesto, uvek će to pratiti griža savesti i niz racionalizacija  zašto je to tako moralo biti urađeno.

Sa druge strane ove medalje  su oni potpuno neodgovorni i rastrojeni. To su ljudi koje ćete milion puta čupati iz nevolje i koji nikada neće naučiti da ne upadaju u nju.  I oni isto zapostavljaju sebe, ali njihovo zapostavaljanje sebe je ekstremno i sebično prema drugima. Jer kada se oni pobrinu za grupu A, potrebna je grupa B da se pobrine za njih.

I jedni i drugi su verovatno od malena naučili da sami čitaju i da se pobrinu za sebe. Sami su radili domaći i nisu dozvoljavali da ih iko vodi u školu. Ukoliko je jedan od roditelja  odsutan iz porodice a postoje mlađi brat ili sestra te osobe će preuzeti deo roditeljeske brige. Ponšaće se sa 10 kao da imaju 40 godina.  Ovi će se razviti u osobe preterano odgovorne.

Prednost njihova je što će u potpunosti biti spremni za život. Postoji opasnost da će odsutnost roditelja videti ne kao nešto nenormalno već kao metodu za učenje, te će i svoju decu tretirati sa određenom odsutnošću, da bi ih naučili da budu “jači” i “sposobniji”.

Kod dece jedinaca postojaće potreba da zadovolje roditelje i skrenu tu pažnju na sebe. Godine će provesti u pokušajima, a onda će prosto reći: ” ma nosite se svi” i prepustiće se haosu kao vrsti bunta. Oni će posustati od proste emocionalne iscrpljenosti.

Kakav god da je situacija ovakvi ljudi će biti uvek nemilosrdni prema sebi.

Očekivali bi ste da deca okoja odrastu u disfunkcionalnim porodicama budu u stalnom smosažaljevanju. Da, naravno da ima i toga, ali daleko učestalija situacija jeste da oni sebe ne vide kao žrtve već kao uzrok.

U nekom trenutku oni svakako shvate da nije njihova krivica to što se dešava, ali to je isključivo na racionalnom planu, na emotivnom se takva realizcaija odigrava vrlo teško.

Obično ovi judi sebe mere daleko strožijim aršinima nego što  mere druge ljude. Ovo se dešava zato što su često posledice neuspeha u njihovom domu bile velike, na jedan ili drugi način.

Prosto nisi smeo kući da doneseš loše ocene, praviš greške, budes loše raspoložen ili da imaš izlive emocija. Svaka greška dočekivana je nekom vrstom eksplozivne reakcije. U nekim porodicama je to čak i fizčko nasilje, što je ekstrem, ali u nekima je to prosto ekslpozija reči. Ta deca će svašta uraditi iz prostog razloga: ” samo da ne viče”.

Ono što naučite u ovakvoj atmosferi jeste da se neuspeh ne prašta i da su greške nedopustive. Dok naučite da je ljudski grešiti i početi nanovo, napravili ste toliko grešaka iz prostog straha od grešenja da ponekad iz nekih od njih nema povratka.

Strah je sve što ovi ljudi znaju, glavna motivacija i prizma kroz koju se gleda na svet. Ovi ljudi naučili su da čitaju i predvide negativna osećanja drugih i imaju neodoljivu potrebu da ih poprave.

Ako ste u vezi sa ovakvom osobom često će vas zapitkivati ukoliko i najmanje promenite raspoloženje: “Zašto si ljut/ljuta? Jesam ja kriv/kriva? Reci mi šta sam pogrešio?”. Nije to da ovi ljudi veruju da se ceo svet vrti oko njih, mada to jeste prisutno u nekoj dozi, već su veoma rano naučili da čitaju znake negativnog raspoloženja kod svojhih roditelja.  Morali su jer su tako naučili da se sklone na vreme. Znaju da se tati obrve sklope kada je ljut ili da mama pali cigaru za cigarom kada je nervozna.

Imaju snažnu percepciju da predvide nalete tuđe negativnosti. Iako to deluje kao super moć, to je prosto instinkt preživljavanja.  Teško im je da shvate da ljude nekada treba ostaviti na miru da se izduvaju i da svako može da ima loš dan, da je svakome potrban ventil .Prosto,oni su bili taj ventil u svom detinjstvu.

Sve u svemu, ljudi koji dolaze iz razdvojenih ili iz bilo kog drugog razloga disfunkcionalnih porodica, stalno su u strahu od sopstvenog neuspeha i zato na sve načine pokušavaju da poprave sliku koju imaju o svetu i naročito onu koju svet ima  o njima. To su ljudi koji u sebi isključivo vide mrak, čak i kada drugi u njima vide svetlost. Teško im je voleti sebe.

Molim vas nemojte da me pogrešno shvatite i da mislite da ovim želim da krivim nečije roditelje. Iako svaki od ovih primera postoji, ekstremi su retki. Većina roditelja u ovakvim porodicama  ne želi da povredi svoju decu, većina su čak i fenomenalni roditelji, samohrane majke i očevi koji su morali ljutu bitku da biju da bi samo prehranili svoju decu. Ovi roditelji su heroji u mojoj, a trebali bi biti u svačijoj knjizi.

Problem nastaje što su i oni živi ljudi, žrtve životnih okolnosti i sopstvenih slabosti. Najčešće im je jedina želja da svoju decu spreče da prave greške, da žive bolje i da ne budu žrtve neuspeha svojih roditelja. To je zaista velika ljubav, ali u svemu tome zaboravili su da mi moramo da napravimo svoje greške i da moramo da naučimo da živimo sa njima. Mi smo ih svakako pravili ali ponekad nismo znali kako sa njima da se nosimo i bežali smo od njih na sve načine na koje smo umeli.

Postoje naravno i drugačiji rodtielji, ljudi psihički bolesni, koji su zlostavljali svoju decu na strašne fizičke i psihičke načine, ali oni mi više od ovoga nisu nu vredni pomena, bar ne u ovom tekstu.

Jedini način da ljudi koji potiuči iz disfunkcionalnih porodica prevaziđu svoje probleme jeste da nađu način da se pomire sa sobom. Za svakoga je proces drugačiji i za svakoga dugo traje.

Prvi korak je da razumete svoje roditelje. Shvatite njihovu motivaciju i njhove razloge. Cenite sve žrtve koje su podneli za vas, ali nemojte da prihvatite da budete ucenjivani njima. Volite svoje roditelje, poštujte njihovu žrtvu, razumite njihove mane i sutra se postarajte da istu žrtvu podnesete za svoju decu, ali da ne pravite iste greške.

Učite iz grešaka svojih roditelja da vaša deca ne bi postala deca usamljenih navika.