gSedim po ko zna koji put pred praznim listom hartije ( zapravo pred monitorom, ali list hartije prosto zvuči nekako poetski) i shvatam da ne znam tačno o čemu bih pisao. Nije da nema tema, ima ih i previše i ne znam tačno sa čime bih to sada mogao da se uhvatim u koštac.
Emotivne priče odmah odbacujem. Ne piše mi se o osećanjima i njihovim derivatima. Ovih dana sam operisan od emocija, a i nešto nemam u glavi ni scenografiju ni likove za tako nešto. Ovo znači da sam ostavljen sa nekim svakodnevnim dešavanjima i ljudiskom glupošću na koje bi trebalo da dam svoj sarkastični i, u pokušaju, duhoviti komentar.
Nema problema, ja sam rođen ciničan i odvratan, a ljudske gluposti uvek ima dovoljno da mogu da je ismevam do mile volje. Imao sam prijatelja u srednjoj školi koji je uvek govorio: „Budala i paprati nikada neće nestati“. Nisam ni bio svestan koliko je zapravo bio upravu.
Sada ostaje da vidimo koji me je to segment ljudske gluposti ovih dana najviše nervirao. Po čemu treba osuti paljbu.
O da, setio sam se!
Ovih dana me najviše nerviraju ne glupi nego „pametni“. Znate koji su to ljudi. To su oni što stalno idu okolo naokolo i pričaju kako ih nerviraju glupi ljudi, kako ne mogu da se druže sa glupima, kako ih nerviraju oni koji nemaju „svoje mišljenje“, kako je glupima lako u životu.
Kada to čujem prosto dobijem napad besa.
Prvo, šta je to što nekoga karakteriše kao glupu osobu i ko je uopšte kvalifikovan i pozvan da nekoga na takav način okarakteriše? Jasno mi je da postoje ljudi koji nisu obrazovani, nemaju mnogo opštih znanja, ne zanima ih mnogo kriza u Siriji, nestanak fosilnih goriva, kriza identita u svetu ili globalno zagrevanje i meni je to sasvim normalno. Prosto nemaju želju za tim i ja to poštujem, ali to ne znači da su ti ljudi glupi, već da su prosto odrastali u takvoj sredini ili je to posledica niza nekih drugih socioliških ili psiholoških okolnosti. Okarakterisati nekoga da je glup samo zato što nemate ista interesovanja ili isti ukus, pa izvinite, ali to je prosto nedotupavo. Možemo diskutovati da li je njihov izbor dobar, ali to nikako nije dokaz nečije inteligencije.
Kaže se da je svakom dato u životu onoliko koliko može da ponese. Reći da je nekom lakše ili teže u životu jer ne razmišlja o istim problemima kao i neko drugi je sebično i samoživo. Cela ta kuknjava: “ Jadan ja, ja sam toliko pametan, a to je tako teško i opterećujuće, a onima glupima je tako lako u životu.“, je prosto drugi način da se iskaže sopstvena gordost. Uvek me razljute takve izjave. Čekaj, zašto bilo ko misli da je njemu teže ili lakše zbog bilo čega od nekoga drugog. Svi mi imamo svoje izazove i probleme i kukati kako ti je teško samo zato što si pametan je prosto patetično traženje pažnje, a to već nema nikakve veze sa inteligencijom i može da se leči.
Ipak, ono što me najviše nervira jeste kada neko počne da priča o tome kako ljudi nemaju „svoje mišljenje“. Meni nikako nije jasno šta to treba da znači?! Jasan mi je onaj deo da kroz obrzovanje i iskustvo čovek izgrađuje određene stavove o određenim stvarima i dešavanjima, ali koliko tako nešto može biti „tvoje mišljenje“, potpuno samostalno osmišljeno i bez ikakvih uticaja? Meni to uopšte nije jasno, jer sam potrošio godine učeći i saznajući i napravio bezbroj grešaka da bih izgradio određene čvrste stavove, ali nikada nisam tvrdio da su potpuno i krajne originalni, za razliku od ovih sa „svojim mišljenjem“. Da li sam zato i ja glup?
Biće da sam napravio ogromnu grešku što sam trošio vreme i novac na obrazovanje, pročitao kilometre raznorazne hartije, da bih pokušao da dostignem neki nivo elokvencije, kada je jedino trebalo da sedim i osmišljavam „svoje mišljenje“. Nakon što sam ga osmislio trebalo bi kao i ovi „pametni“ i „samosvesni“ da ubeđujem svakoga u to da sam ja i samo ja upravu i da su svi oni glupi, jer su pod raznoraznim uticajima i nemaju „svoje mišljenje“. Naravno, „moje mišljenje“ biće potkrepljeno argumentima koji su samo meni validni, iako nemaju nikakvo realno uporište, ali pošto sam ih ja „provalio“ koristeći samo svoju snagu uma, oni apsolutno moraju biti validni. Nema veze što sam do svojih konkluzija došao iz niza pogrešnih premisa i logičkih grešaka. Onome ko mi bude obrazložio da iz dva partikularna ili dva negativna stava ne može biti konkluzije ili mi ukaže na moje navodne logičke greške, reći ću da je prepotenti krelac i da ugrožava moje pravo da imam „svoje mišljenje“ .
Zapravo, kada bolje razmislim, držaću se stare metode učenja i istraživanja i uzdati se u iskustvo i stečeno znanje da prepoznam istinu od laži, a pri tome ostaviti mesta da sam možda pogrešio i dozvoliti da mi se dobrim argimentima promeni stav. Ipak, uvek treba ostati otvorenog uma i srca. Znam da je moja metoda malko zastarela i prevaziđena, ali ja prosto još uvek nisam spreman da prihvatim ovu postmodernu liberalizaciju istine.
Smatram da svako, pre nego što stekne pravo na to da poseduje svoje mišljenje, mora da nauči kako se do njega dolazi. Shvatite vi „pametni“ da nije dovljno samo sesti i eto uključiti mozak, a pri tome ignorisati čitavu istoriju ljuskih dostignuća na istom polju, veruj te mi kada kažem da niste vi prvi koji poseduju inteligenciju i muče ih raznorazni problemi. Zato molim vas izvadite glave iz svojih dupeta i pogledajte oko sebe. Sve dok to ne uradite džaba vam sva vaše inteligncija i razmišljanje. Ostajete u najboljem slučaju inetlektualci u pokušaju, ali uglavnom ste i dalje nedotupave galamdžije.
Markolepsija 
Leave a comment