Pismo poslednjeg čoveka

Sedim  sam. Kao da poslednji čovek na svetu može ikako drugačije? Gotovo je. Sve se završilo. Čekam samo da  sunce još jednom izađe
i da okonča moje postojanje.

Sunce. Nekada najveći davalac života, a danas njegova giljotina. Sami sebi smo presudili. Uništili smo  svoj svet, a on je zauzvrat uništio nas.

Prvo smo zagadili sve vode. Više ni sva so u moru nije mogla da očisti našu prljavštinu.  Tada su  počele kisele kiše. Ubrzo je nestala sva vegetacija, sve životinje. Sve osim ljudi. Mi smo podigli kupole iznad svojih gradova i napravili veštačke bašte koje su nam davale ono što nam je potrebno.

Zagađenu vodu smo prerađivali u velikim fabrikama. Čistu vodu smo pili, njome zalivali biljke, kupali se, trošili je kao da je sve u najboljem redu, dok smo ostatak prljavštine i otrova  vraćali nazad u reke i mora. Tako smo odmah onemogućili da nam se planeta ikada regeneriše.

Da bi se ti gradovi održavali, bila je potrebna energija, nenormalna količina energija da bi nastavili da se pretvaramo kako je sve u redu. Naravno, vratili smo se prevaziđenom izvoru, ali nadasve efikasnom – nuklearnoj energiji. Opet smo se ušuškali, opet smo mislili da smo doskočili problemu. Nismo. Napravili smo još veći problem.

Nuklearne elektrane su toliko zagadile okolinu, da smo ostali bez ozonskog omotača. Zračenje sunca je bilo toliko nepodnošljivo, da je par dana izlaganja dovodilo do konačne smrti od opekotina ili do polakog umiranja od karcinoma.

Odmah su se, kao i prošli put, oglasili stručnjaci. Svi su samouverno tvrdili da će kupole koje smo sazidali izdržati zračenje, da će filteri moći zauvek da nam čiste vodu i vazduh. Naravno da nisu bili upravu.

Prvo su počele da propadaju elektrane. Nuklearna katastrofa za katastrofom. Grad za gradom je bivao uišten, a sa njima i milioni, milijarde smrti.  Sve je počelo polako da se raspada.

Na kraju su se svi preostali ljudi sveta skupili u jedan jedini grad. Trudili smo se da nekako preživimo u svetu koji je rešio da nas se otarasi.

Jedno vreme nam nije išlo loše. Nekako je nevolja uspela da spoji ljude različitih kultura, religija i jezika. Sveje izgledalo idilično i utopijski. Mislili smo  da smo spašeni kada smo umesto nuklearne koristili solarnu energiju  umesto da vraćamo otrov nazad u svet koristili smo ga kao gorivo. Kiselih kiša je bilo sve manje. Ozonski omotač se nije povratio, ali ovo je bio tračak nade.

U tom svetlom treutku sam se i ja rodio. Malo dece se rađalo i svako novorođeče je predstavljalo razlog za praznik. Proživeo sam divnih tridesetak godina. Učio sam istoriju i filosofiju, stare jezike i  muziku. Moji roditelji su smatrali da je znanje svetinja i da nas je bezobirnost i neduhovnost dovela do ivice propasti. Učili su me da će ljubav promeniti svet.

Sećam se oca koji je stalno pričao, kako je čoveku svet poveren na čuvanje, da ga voli i da ga učini savršenim. Govorio je kako je Bog stvorio čoveka prema Svome obličju, kreativnog, da dozavrši svet, da ga ukrasi i upodobi prema obličju Njegovom. Kada je čovek odstupio od Boga, izgubio je sliku i predstavu prema kojoj je trebao da se upravlja, ali je nastavio da prema svojoj potrebi i prirodi obrađuje i dorađuje svet. Izgubivši sliku savršenstva čovek se u daljem stvaranju upravljao jedinom slikom koju je imao, slikom sebe. Slikom palom, uprljanom, nesavršenom  i smrtnom. Takav je postao i svet koji je stvarao.  Sa osmehom na licu je stalno ponavljao da ćemo spasiti svet ako u sebi opet pronađemo tu sliku Tvorca da se opet prema njoj upravljamo, a jedini način da to uradimo jeste da se volimo, jer je Bog- Ljubav.

Verovao sam mu, još uvek mu verujem, iako sedim sam na samom sumraku svakog života, u svitanju svoje smrti. Poslednji čovek. Poslednje ljudsko biće na svetu.

Jasno vam je da nismo uspeli. Opet smo, kao i ko zna koji put u istoriji, podlegli gramzivosti i zavisti. Ubrzo su ljudi poželeli da imaju bolju kuću od drugih, bolji pogled, veći ugled. Umesto da se vole, oni su se utrkivali u pobožnosti i poštenju. Ubrzo  su se pojavili “moralniji” koji su sudili i presuđivali drugima, donosili odluke o dobrom i ravnom i u čiju reč i presudu se nije smelo sumnjati.

Otac nije mogao to da podnese. Umro je. Poslednje njegove reči su mnogi tumačili kao proročke, ali ja znam da je to bila samo prosta konstatacija.  Rekao je samo: ” Opet će propasti”.

Bio je upravu. Ubrzo smo počeli da se vraćamo na staro. Počeli smo da  eksploatišemo i uništavamo u ime napretka, da ubijamo jedni druge u ime pravde i života, da mrzimo jedni druge u ime ljubavi.

Nisam mogao da verujem šta se događa. Trudio sam se da budem ” glas vapijećeg u pustinji”, ali ovog puta je pustinja bila prevelika i moj glas se gubio.

Tada su došli zemljotresi. Jedan za drugim odlamali su parče po parče naše poslednje nade. Grad se polako rušio. Zaštitna kupola se raspala iznad naših glava, oni koji nisu poginuli u ruševinama polako su umirali od posledica lošeg sunčevog zračenja. Gledao sam ih sve kako umiru. Sve do jednog. Želeo sam da im pomognem ali nisam mogao.

Pre nekoliko  dana je otišla i Ona. Greškom je popila otrovnu vodu.

Ostao sam potpuno sam.

Bila mi je verni saputnik i saborac. Ovih poslednjih meseci me je samo želja da je zaštitim držala u životu. Sada više nemam ni to. Nemam ništa.

Smešno! Koliko puta sam u životu samo bežao od ljudi i želeo da budem potpuno sam. Da nema te kupole koja me sputava, da napustim ljude, njihovu zlobu i gramzivost. Eto, želja mi se ispunila, a ja bih sada prodao dušu đavolu da mogu da ih vratim tako gramzive i pogane, samo da su živi.

I eto sada sedim već danima i čekam zoru uz šoljicu kafe. Ne znam ni sam  kako, ali uspeo sam da sačuvam malo pržene kafe.

Uvek smo zajedno počinjali dan ispijajući jutarnju kafu u tišini. Kafa je bila crna i uvek bez trunke šećera, ali sećam se koliko sam srećan bio dok sam je gledao. Svako jutro bih se iznova zaljubio u nju. Uvek se predavala potpuno svemu što radi. Kada je čitala bila je čitanje, kada je disala bila je disanje, kada je vodila ljubav bila je otelotvorenje strasti a kada je pila kafu uživala je u svakom gutljaju kao da ponovo otkriva novu lepotu  u njemu.

Ta gorka kafa nikada nije gorčila, nikada mi nije opekla jezik, bila je najbolja kafa na svetu. Ova kafa mi razdire grlo, razdvaja atome, peče  dušu.

Evo ga i sunce se na istoku rađa. Nadam se samo da je danas konačno kraj. Ne želim smrt, ali kada je čovek potpuno sam, onako istinski sam, kao što samo poslednje živo biće na planeti može da bude, već odavno nije živ. Sada sam samo par slova na papiru. Nemam potrebe više za imenom, nemam od koga da se razlikujem. Sada sam samo još hrpa mesa koja diše.

Pišem ove redove iako znam da ih niko neće pročitati, ali moram da se podsetim na to da sam živa ličnost. Ne želim da odem  kao poslednji bezlični nosilac ljudske porpale prirode.

Ako postoji još neki život u svemiru i ako ikada neko nađe ove moje zapisane reči, ne mora nikome da ih pročita samo neka izgovori moje ime, samo neka me na sekund, koliko traje taj zvuk, vrati u postojanje.

Ime mi je ADAM.