Smotan na prvi pogled

Sedim danas tako u svom omiljenom gradskom prevozu umoran I polomljen, sažvakan gužvom, smradom prašine i potpazuhne skorevine i pitam se da li će se ovaj put ikada završiti? Da li ću zdravog  čula mirisa stići kući ili će mi se miris debeljka, što me je već dvadesti  put nagazio, zuvek uvući u nozdrve? Vidno nervozan imam samo želju da ga istopim u mast i od njega napravim sapun, da bude budućim genracijama smrdljivaca od koristi. U redu, verovatno ga neće koristiti, ali će imati na umu njegvu gorku sudbu, pa mi se neće poturati pod nos.

“Alo brate, pa ne kupujem ja cipele samo da bi ih ti gazio!”

Šta da radim, nisam više mogao da izdržim.

Debeljko  me je uvređeno pogledao. Promrmljao je nešto, što bi moglo da se protumači i kao izvinjenje, a moguće je i da me je poslao da se vratim tamo odakle sam poodavno izašao, a ima veze sa mojom majkom.  Ne obraćam pažnju na njega. Ja sam svoje rekao.

Pogledam oko sebe. Naravno da nema mesta da se sedne, ali to mi nije bitno samo da pobegnem od dotičnog gospodina neprijatnog mirisa. Nema kuda, moram da ostanem tu. Nema mi druge osim da se nadam da će gospodin NEZNAMZAVODUISAPUN, sići na sledećoj stanici. Jok, nemam sreće, zakucao se tu na mojoj levoj nozi i ne mrda.

E, ovo već nije dobro! Osećam erupciju besa i agresije u grlu. Ceo dan mi je bio nikakav i već vidim da će gospodin što kampuje na mojoj nozi osetiti sav moj bes i frustraciju. O da!  Evo ga, sada će, samo što nije! Teške reči i psovke mi već grebu jezik!

Ups! Šta to bi? Pa gde su? Pa samo što mu nisam rekao da se…..

Šta se to desilo? Gde je sve nestalo?

U tom trenutku magla besa mi se razvukla i video sam je. KLOMP! Neki osigurač u mojoj glavi je iskočio! KLOMP! KLOMP! KLOMP! AAAAAAAAA!  Šta se ovo dešava, kog vraga?!

Jezik mi je otekao, kolena mi klecaju, verovatno sam i složio neku blesavu facu!

Hej, šta se to desilo? Vrat mi ne funkcioniše, ne mogu da okrenem glavu! Ni oči me više ne slušaju, ne mogu da skrenem pogled!

U redu, samo polako i bez panike. Molim te, skloni pogled ispašćeš jadan! Još malo, evo tu si! KLOMP! Ma daj, ovo nije fer!

O, ne! Osetila je da je gledam! Evo, okreće glavu prema meni i….

Nasmešila mi se!  Bubnja mi u ušima. KLIK! Vraćaju mi se poneke funkcije. Uspevam da razvučem usne u nespretan smešak! Ne mogu ni da zmislim kako sada blesavo izgledam. Mozda blesavo, ali slatko? Ne verujem. Kakve sam sreće, verovatno će pomisliti da sam psihopata.

KLIK! KLIK! KLIK! Pale se osigurači! Dolazim sebi, vraćaju se motorne funkcije. Pogeldam dole, shvatam da mi dotični gospodin još uvek maltretira nogu. Ma idi sa milim Bogom ti sine divljine, nisi više važan, ako hoćeš zgazi mi na glavu, nije me briga!

Podižem pogled i onda shvatam u koga sam se onako zagledao. Bila je posebna. Ne mogu baš sada da vam opišem kako je izgledala, niti šta je imala na sebi. Znam samo da  je bila posebna, prelepa, opčinjavajuća. Mirisala je nekako…

Ne umem, prosto ne umem da je opišem. Samo njeno prisustvo komuniciralo je sa mnom na nekom poptuno drugačijem nivou. Vibracije su putovale nekom osmom dimenzijom.  Moje telo ju je osetilo i pre nego što je razum mogao da shvati njeno prisutvo.

Opet mi se osmehnula. Zapravo nasmejala se mojoj iznerviranoj grimasi kada se čudovište iz močvare, usled naglog kočenja, zakucalo u mene. Dobro, priznajem da sam malo odglumio reakciju, ali morao sam da joj privučem pažnju. Opet sam joj uzvratio osmehom.

Sada bi trebalo da pridjem i da nešto kažem. Šta? KLOMP! Odlično, opet ode osigurač. Pa gde baš taj? Nikada nije do sada!

Šta da kažem? Šta da kažem? Jaoj! Da li da budem duhovit…ili možda pametan?! Hajde proradi! KLOMP! KLOMP!

Autobus staje na stanici. Neprijatna gromada se sklanja sa moje noge i izlazi napolje. Sada imaš priliku, sada joj priđi i nasmej je. Uvek za svaku situaciju imaš neku sarkastični, duhovitu u pokušaju dosetku, a sada muk. KLOMP! KLOMP! Pa dokle više?

Gledam je opčinjen. Neverovatno je lepa. Gotov sam, zbaren kuvan i prepečen. Vidim pogledala je još par puta prema meni, ali ja i dalje ne mogu da se smislim da nešto preduzmem.

Autobus ide od stanice do stanice, a ja se molim samo da ne siđe na sledećoj. Pokušavam da se nateram da nešto preduzmem, ali nikako svetla da se upale. Osećam da vreme ističe, ali uzalud. Nema šanse da uradim bilo šta.

Na kraju dolazi i taj sudnji trenutak. Ona polako kreće prema vratima i izlazi na sledećoj stanici. Uputila mi je još jedan pogled. Uzvratio sam pogledom i opet se nespretno nasmešio.

Otišla je svojim putem i verovatno je nikada više neću sresti.

Sada sedim ovde pišem o ovome i mogu samo jedno sebi da kažem:

MAGARČINO!